Hod za život, rat za društvo

Ako pitate ljude koji podržavaju ovu inicijativu, često će reći da oni nisu za zabranu pobačaja, već da su za zaštitu života od začeća, do prirodne smrti. To je, dakako, tek retorički trik i jasna poruka uoči osavremenjivanja zakona o pobačaju, a koje je naložio Ustavni sud. Važno je znati da je, uprkos svojoj legalnosti, prekid trudnoće u Hrvatskoj stigmatiziran, može se obaviti samo u državnim ustanovama, o njemu se ne priča, a često je i nedostupan i to zbog prigovora savesti lekara. Statistički trendovi pokazuju da je pobačaja sve manje. Doduše, sve je manje i porođaja. Prema statičkom letopisu koji objavljuje Hrvatski zavod za javno zdravstvo, u 2015. godini obavljena su 3.002 legalna pobačaja, dok ih je 2000. bilo čak 7.534.

Reč je o konzervativnoj revoluciji i gaženju ženskih prava, reći će levi aktivisti i za sve optužiti Crkvu, Opus dei, kao i konzervativna udruženja „U ime obitelji“ i „Vigilare“ koje, kažu, deluju prema nalozima globalnog katoličkog pokreta „Tradicija, porodica, vrednosti“ (TFP). Spusti li se rasprava na najniže nivoe, ona će završiti na optužbama za ubistvo nerođene dece i raspravu o tome da li je fetus osoba. Ili na optužbama za ubistvo žena na ilegalnim pobačajima, u zavisnosti s koje strane slušate priču.

Veselo, šareno, raspevano…

Kako zapravo izgleda „Hod za život“ i ko su ljudi koji uzore pronalaze u aktivistima Željki Markić, Vici Batarelu, te sveštenicima poput studentskog kapelana Damira Stojića koji je svojevremeno izjavio da žena ne može da zatrudni silovanjem? Proverili smo to prošle subote već u devet sati ujutro kada je na Trgu Franje Tuđmana u Zagrebu započelo okupljanje učesnika Hoda. Livada ispunjena mladima i balonima više je ličila na piknik, nego na aktivistički skup. Samo je veliki broj sveštenika i časnih sestara pokazivao da se radi o religijskoj akciji.

Na našu molbu, nasmejana ljubazna gospođa pokazuje nam pripremljene transparente, a za fotografisanje bira onaj na kojem piše da nerođenom detetu već osamnaestog dana kuca srce, a da se sa 12 nedelja već osmehuje. Pozitivno raspoloženju i zajedništvo među okupljenima, gotovo je opipljivo, a utisak da se radi o mladim, obrazovanim ljudima, tek sporadično narušavaju stariji učesnici okićeni zastavama ili delovima narodne nošnje koji u sećanje prizivaju folklor političkih mitinga s početka devedesetih godina. Očigledno, ovo nije priča za njih.

Priča je okrenuta mladima i budućnosti. Ne treba zaboraviti da su, prema nacionalnom istraživanju Instituta za društvena istraživanja u Zagrebu, mladi sve više religiozni, pa je u Boga 2012. godine verovalo njih 78,7 odsto. A oni zaista veruju u ono što govore. Za njih je pobačaj samo legalizirano ubistvo, dok izlaz iz svih nevolja nudi – Bog. „Trudnicama koje nemaju uslove za decu ili mladim devojkama koje se boje da rode poručujem – neka samo veruju u Boga i sve će biti u redu“, govori mlađana učesnica Hoda koja ipak ne nudi rezervni scenario onima koji nisu vernici.

Niko ne negoduje zbog saobraćajnog haosa

Oko 11 sati sve je spremno. U prvim redovima opet mladi i nasmejani, strateški pozicionirani nose transparente i balone. Zaustavljen je saobraćaj Ilicom prema glavnom gradskom trgu, a policija na motociklima obezbeđuje prolazak za 15.000 okupljenih. Ili 25.000, ako ćemo da verujemo organizatorima. Ovoga puta niko ne negoduje zbog preusmeravanja tramvaja i automobila, niti zbog troškova policijskog obezbeđenja skupa, a što se često može čuti u slučaju „Povorke ponosa“ koju organiziraju LGBT-organizacije. I nije to jedina poveznica sa šarenim paradama, jer je na početku povorke autobus-platforma za izvođače žive muzike i razglas. Repertoar je, doduše, drugačiji – dobro znani pop-hitovi s domoljubnom notom. „I rađati je domoljubno“, kaže nam jedna od učesnica. „Dao bih sto Amerika, tek da sjednem na verandu, pa uz karte i bevandu brojim valove“, odjekuje Ilicom dok u pobočnim ulicama teče sasvim normalan život kao i svake subote. „Da lim smo pobedili u fudbalu?“ – pita nas starija gospođa iznenađena činjenicom da tramvaji ne voze.

„Pravo na izbor je pravo na život kakav želimo. 37.162 majke u ZG žive same s djecom. Opus dej go avej“, poruke su sa transparenata koje uz trasu povorke drže desetak žena i dva mladića. Mirno se osmehuju „Hodu za život“ uz poruku da taj hod gazi ženska prava. Jedan od učesnika, čini se, ima poznanike u povorci koji ga pozivaju po imenu i traže da im kaže na čijoj je strani. „To su vam LGBTQ-aktivisti koji se protive pro-lajf-pokretu“, objašnjava na engleskom muškarac turistkinjama koje pitaju o čemu se radi. I one su mislile da je reč o proslavi nekog praznika ili nekom sličnom događaju. Atmosfera, oseća se, postaje sve napetija, jer iz smera Trga stiže informacija da su feministkinje sele na Ilicu.

„Sit-in“ je poruka, a ne eksces

„Nije to nikakav pasivan otpor, to je provokacija“, kaže jedan od muškaraca na ulici, očigledno simpatizer pro-life pokreta. Kao i mnogi drugi, ni on ne uvažava ili ne zna, činjenicu da je takozvani „sit-in“ uobičajen protestni ritual koji u većini slučajeva nema stvarnu moć da direktno zaustaviti neku akciju ili proces, već je namera onih koji protestuju da pošalju poruku. „To je protivdemokratski. Šta one misle, da mogu da spreče volju naroda? Udri je nogom u gubicu, pa trpaj u maricu!“ – savetuje besni muškarac policajca koji je već na ivici živaca zbog okupljenih novinara i građana koji mobilnim telefonima pokušavaju da snime događaj i pošalju ga na društvene mreže. „To su Babe. Šta sad one hoće?“ – pita jedna od gospođa koja je prepoznala aktivistkinju Sanju Sarnavku, bivšu predsednicu organizacije „Budi aktivna, budi emancipovana“ (BABE) u trenutku dok su je, sa ostalih 16 demonstranata, policajci unosili u vozilo. „U zatvor s njom, pa neka protestuje“, zadovoljno dobacuje. Ali nisu to jedine reakcije, jer dobar deo njih može se svesti na „Bravo, cure“, iako je među njima, koliko smo videli, bio i jedan muškarac.

Za to vreme, učesnici povorke strpljivo su čekali da se trasa oslobodi, uz pesmu s platforme, dakako. A onda je usledio pobednički ulazak na Trg bana Jelačića, to simbolično zauzimanje javnog prostora, uz „Lijepa li si“, pesmu ikone desnice Marka Perkovića Tompsona. Možda je to najbolja ilustracija čitavog svetonazorskog sukoba i društvene dinamike u kojoj, za sada, desni pobeđuju leve i sekulariste, jer za prve je Perković oličenje domoljublja, a za druge promoter ustaškog režima. Iritacija ideološkim protivnicima u Hrvatskoj je opipljiva. Dok desni i konzervativni privatizuju patriotizam pa protivnike nerazumno nazivaju apatridima, komunjarama i crvenima, levi su spremni da svako spominjanje Crkve ili isticanje nacionalnih simbola uporede sa propalom NDH i nazadnjaštvom.

Pametno promišljena akcija

„Hod za život“ trenutno je najvidljivija manifestacija društvenog inženjeringa u Hrvatskoj. On nije ekscesan, poput tabli sa ustaškim pozdravima. On je uglađen, veseo, šaren, okuplja mlade na platformi pozitivnog i diskutabilnog zajedništva. Jer kada neki pozivaju na zajedništvo, oni misle na zajedništvo svojih istomišljenika. I to im polazi za rukom. No, kako se je to zapitao jedan od naših čitalaca dok smo na društvenim mrežama prenosili događaje iz Ilice: da li se učesnici takozvane konzervativne revolucije , zauzimaju jednako baš za svaki život od začeća do prirodne smrti, ako današnjim gej fetusima u budućnosti osporavaju prava koja drugima daju? I da li je život kao biološko postojanje isto što i življenje?

„Hod za život“ jeste proces u razvoju i promišljeno utiče na generacije koje tek dolaze. S druge strane tihe većine, angažovani sekularisti i levi aktivisti nemaju delotvoran odgovor. Konzervativna revolucija koristi sve alate koji su do pre nekoliko godina bili isključivo u njihovim rukama, od građanskog udruživanja do taktičkih medija, ali s daleko jačom infrastrukturom i promišljenošću. Jer zanos 15.000 hodača teško da može da zaustavi transparent na kojem piše „Moja pič.. ne rađa nacionaliste“. Kao i što ugroženu sekularnost društva neće očuvati nesnošljivost i prezir prema svakom manifestovanju verskog.