Homoseksualci još uvek diskriminisani u Nemačkoj
24. septembar 2020.
Intervju koji je kandidat za predsednika CDU, Fridrih Merc, pre nekoliko dana dao tabloidu „Bild“ izazvao je zaprepašćenje, čak i u redovima njegovih Demohrišćana. Merc je bio upitan da li bi sa rezervom gledao na to da jedan homoseksualac postane kancelar. Merc je prvo rekao „ne“, ali onda je pojasnio: „Pitanje seksualne orijentacije nije stvar javnosti. Sve dok je u zakonskim okvirima i dok ne pogađa decu – to je za mene, međutim, krajnja granica – to nije tema javne diskusije“.
-pročitajte još: Brak za sve: negde „da“, a negde „ne!“
Kritičari su se zapitali, zašto nekadašnjem šefu poslaničke grupe CDU u Bundestagu padaju na pamet zaštita dece i moguća kršenja zakona kad pomisli na homoseksualce? I nije se zapitao samo Jens Špan, nemački ministar zdravlja, takođe iz redova CDU i homoseksualac, već su se zapitali i mnogi drugi.
Homoseksualnost je bila kažnjiva do 1969.
Predrasude, sumnjičenja i progon gejeva i lezbejki imali su u posleratnoj Nemačkoj dugu tradiciju, bez obzira na to što veliki deo nemačkog društva u međuvremenu prihvata homoseksualce.
Homoseksualnost je do 1969. bila kažnjiva, jer je u Zapadnoj Nemačkoj bio na snazi zakon još iz vremena kada je Nemačka bila carevina, a koji je u nacističkoj diktaturi dodatno pooštren. Paragraf 175 Krivičnog zakonika je glasio: „Muškarac koji vrši bludne radnje s drugim muškarcem ili dopusti da se na njemu vrše bludne radnje, biće kažnjen zatvorom“.
Još 1957. Ustavni sud Nemačke objasnio je da je ovaj zakon u skladu sa Ustavom. I DDR je takođe preuzeo ovaj zakon iz nacističkog vremena.
-pročitajte još: „Mislila sam da mi je ćerka čudovište!“
Prva otvaranja kroz društvene pokrete
Studentski pokret 1968. i nakon toga nastali socijalni pokreti doveli su do napretka na zapadu. U borbi za ravnopravnost homoseksualaca prednjačile su žene i grupe koje su se borile za ljudska prava – kao na primer kada je 1992. u „Akciji matičar“ 250 istopolnih parova predalo zahtev kod matičara za venčanje.
Ali, tek 2001. je Vlada tadašnjeg kancelara Gerharda Šredera, sastavljena od SPD i Zelenih, usvojila tzv. „životno partnerstvo“. Bio je to mali, ali značajan korak u borbi za ravnopravnost u Nemačkoj.
Nisu svi u Bundestagu digli ruku za „Brak za sve“
Šsenaest godina kasnije, 2017, usledilo je istorijsko glasanje u Bundestagu za „brak za sve“. Pre svih, konzervativni političari su glasali protiv. Od 309 poslanika iz redova Hrišćansko demokratske unije (CDU) i Hrišćansko socijalne unije (CSU), njih 225 glasalo je protiv.
Kancelarka Angela Merkel pledirala je da se glasa za „brak za sve“, ali je ostavila slobodu svakom parlamentarcu.
-pročitajte još: Gej-umetnik na Balkanu: Sloboda nekima smeta
Političari se autuju
Posebno su važne bile javne objave političara da su homoseksualci. Tako je 2001. političar SPD iz Berlina, Klaus Voverajt, na kongresu partije izrekao sada već čuvenu rečenicu: „Ja sam gej i dobro je da je tako!“ Kasnije je ispričao da je to izrekao javno, jer je znao da tabloidi spremaju tekstove o njegovoj homoseksualnosti.
Iste godine je u Hamburgu Ole fon Bojst, političar CDU, izabran za gradonačelnika – javna ličnost koja takođe nikada nije skrivala svoju homoseksualnost. I nekadašnji, u međuvremenu preminuli bivši ministar spoljnih poslova Gido Vestervele (FDP) je zbog toga što je otvoreno živeo svoju homoseksualnost doprineo širokom prihvatanju homoseksualaca.
Još uvek diskriminacija
U javnim debatama, takođe potkrepljenim ispitivanjima javnog mnjenja, postignuto je mnogo kada je reč o ravnopravnosti homoseksualnih ljudi u Nemačkoj. Stoga mišljenje koje je izneo Frdirih Merc zvuči kao da dolazi iz nekih davnih vremena. Ali, u mnogim oblastima još uvek vlada uzdržanost prema homoseksualcima.
Aktuelna studija nemačkog Instituta za istraživanje privrede (DIW) i Univerziteta Bilefeld pokazala je da je 30 procenata homoseksualaca diskriminisano na radnom mestu, a trans-osoba čak više od 40 odsto. Upravo zbog toga, skoro trećina homoseksualnih osoba seksualnost krije od svojih kolega.
Zbog toga su važne inicijative poput one nemačke ministarke odbrane, Anegret Kramp-Karenbauer (CDU), koja sada što je moguće brže želi da predstavi Zakon o rehabilitaciji i obeštećenju gej vojnika Bundesvera, koji su od 1955. do 2000. sistematski diskriminisani. Izgleda da se mukotrpna i duga borba za ravnopravnost nastavlja.