Ideja biblioteke, prstohvat smisla

Sećam se da je april bio neuobičajeno topao. Sedeli smo napolju, razgovor je bio živ, pivo hladno. Tada je na Andrićevom vencu Boris Tadić ušao u poslednju godinu pre prinudnog iseljenja, a ja sam u Beograd dolazio skoro svakog meseca, obavljao bih poslove zbog kojih sam došao i onda okretao brojeve prijatelja i poznanika, te bismo se nalazili po kafanama.

Poznato je da se ideje u krčmama serijski rađaju, neko vreme kao prozirne mušice zuje iznad ljudi među kojima penuša razgovor, da bi isto tako najkasnije oko fajronta neslavno uginule.

Ova ideja nije bila takva

Svakog aprila se u Beogradu ponavljao isti ritual. Mediji bi se sećali šestoaprilskog nacističkog bombardovanja koje bi se, zbog brutalnosti i razmera moglo podvesti pod današnje pojmove urbicit i kulturocid. Znao sam prošetati do jame na mestu gde je nekada bila biblioteka. Ograđena žicom, rupa u zemlji bila je poput loše zarasle rane u tkivu grada.

Prigodni govori i tekstovi uglavnom su navodili broj uništenih rukopisa i knjiga. Pitao sam se tu, na Kosančićevom vencu, da li je poprilično traljavo konzervisanje ožiljka najbolji način da se uspostavi most između strašne prošlosti i – budućnosti naše dece. Nešto mi je govorilo da nije.

Tog aprila pre desetak godina pričam ovako, ili slično, dvojici prijatelja. Jedan je svetski putnik i kosmopolita. Drugi je takođe proputovao svet, ali za sebe kaže da je nacionalista. Za ovu priliku ću im dati imena Sveta i Srba. Obojica su pisci, javne ličnosti, politički angažovani ljudi, uspešni u tome što rade. Oni su idealan jin i jang srpske kulturne stvarnosti.

Pričam o ružnoj akni na licu grada. „Šta mislite, kako bi bilo da se nekom vrstom plastične hirurgije rekonstruiše stara zgrada biblioteke. I to uz nemačko učešće?"

Srpski eros, srpski tanatos

Sveta je rekao da je ideja odlična. Da bi takav poduhvat na neki način mentalno podvukao crtu pod Drugi svetski rat. Da bi obnovljena biblioteka bila ujedno i hram sećanja na užas uništenja knjiga kao i šansa da srpsko-nemačka poruka bude konačno zajednička: Nikad više rat. Potencijal za budućnost takve ideje mnogo je veći od ritualnog prepričavanja sopstvenog gubitka.

Srba se nije složio. Upravo ovakvu ranu trebalo bi kultivisati, ožiljak pretvoriti u mesto podsećanja na sve slične ožiljke. Oko naših rana trebalo bi se okupljati i pamtiti sve koji su umrli i sve stranice koje su izgorele. Obnavljanje zdanja i to uz pomoć nekadašnjih dželata bilo bi prema njemu licemerno, jer mi ostajemo mi, a oni – oni. Ma koliko se pretvarali da smo drukčiji.

Odmah sam shvatio da imam posla sa dva srpska koncepta kulture, istorije i naposletku – identiteta. U Svetinom svetonazoru kulture su tu da se međuprožimaju, da grade nove mostove, pa i preko starih rana. One su sposobne da stare rane pretvore u artefakte zajedničke kulture sećanja. Naposletku, ruka pružena iznad ožiljka više je od običnog „sorry". To je obećanje da je, uprkos prošlosti, moguće stvoriti osnovu za zajedničku budućnost.

Srbin koncept mi je jednako poznat. Mi slavimo svoje poraze, naše rane su nam svete. One su dokaz da smo često bili sami protiv nadmoćnog, brutalnog neprijatelja. One su dokaz da je svet strašno mesto, da je smrt utkana u naš istorijski identitet. Svako ko bi da nešto obnavlja, uništio bi kultno mesto ali i krunski dokaz da su naši neprijatelji bili – i ostali – isti.

Ljubav prema pogibiji

Stari Grci su verovali da postoje ideje (eidos) svojstvene celim etničkim grupama. Ako je to tačno, srpska ideja bi, na osnovu ovoga što mi Srba priča, bila ljubav prema pogibiji. Valjda tako manje boli – zavoliš svoje rane, pretvoriš ih u kultne tačke, a njih povežeš nitima narativa u identitet. Ali problem je očigledan. Ovakvo poimanje sveta se može nazvati „konzervisani bol" koji se u ritualima samopovređivanja radosno obnavlja. Suštinske odlike svih etničkih zajednica ostaju iste, njihove namere, uglavnom loše, takođe su nepromenljive.

Esencijalizam na delu – tako se zove učenje koje tvrdi da suština svega na svetu ostaje ista, bez obzira kako se pojedinci i svet menjali. Još strašnije – suština postoji pre pojedinačnih pojava. Ideja Srbina je apsolutna i nepromenjiva, a Petar, Pavle, Srba, Sveta i Drago su samo beskonačno zamenjive varijante. Nemci su Nemci. Žene loši vozači. Muškarci vole fudbal. Rado ide Srbin u vojnike. Rusi su braća. U ovakvoj životnoj filozofiji potomci bivših neprijatelja ti ne mogu postati prijatelji, sve i da hoće. Ni jedan rat nije završen. Sadašnjost je oblik prošlosti. Šta bi bila obnovljena zgrada spram uništenih knjiga?

Ako imamo šansu da naše ideje budu mostovi, a ne bunkeri, moramo dozvoliti mogućnost da se svet menja, da se mi menjamo, da je promena stalna. I da pravac te promene zavisi i od nas. To se zove odgovornost. Sartr bi rekao – egzistencija prethodi esenciji.

Ideja putuje

Sa Srbom više nisam razgovarao o ovoj ideji ponovne izgradnje biblioteke na Kosančićevom vencu, kao zajedničkom poduhvatu potomaka onih koji su je rušili i onih koji su je gradili. Ali sa Svetom sam je redovno spominjao, kao neku malu, zajedničku kafansku utopiju. Ta je ideja pretrajala fajront aprilskog dana pre deset godina.

Pokazaće se da je žilava. Uostalom, mislim da je greška potceniti impulse koje stvaraju kafanski razgovori. Ideje koje prežive mamurluk, kandiduju se za večnost. Platon je bio odgovoran za premeštanje izraza „ideja" iz sveta pojava u duhovni prostor. Od Cicerona pa nadalje ideja je forma i figura. Hrišćanstvo je ideju shvatilo kao formu koja nastaje u božijem duhu pre nego što se materijalizuje. Čovekove ideje su, prema tome, začetak nekog plana.

Jednom sam čak imao i plan da za ovu ideju zagrejem neke važne Srbe i Nemce. Zapisao sam, u napadu entuzijazma, kakva bi to institucija trebalo da bude. Pored reprezentativne, vatrostalne odaje, trezora za retke i stare knjige, obnovljena zgrada bi mogla da primi pod krov i srpsko-nemačku biblioteku, sa svim srpskim knjigama prevedenim na nemački kao i sa svim relevantnim nemačkim naslovima koji se tiču Srbije. Istorijski multimedijalni prikaz promenjivih srpsko-nemačkih odnosa u istoriji i sadašnjosti, uz oslanjanje na činjenice o konfliktima i naglašavanje pozitivnih aspekata kojih svakako ima. Ali u holu, na zidu, u velikom formatu bila bi pesma Vaska Pope posvećena stradanju biblioteke. Vrata na tom zidu vodila bi u reprezentativnu, digitalnu „Odaja sećanja" posvećenu 6. aprilu 1941.

Prstohvat smisla

Takvoj ideji očito je potreban duži put do stvarnosti.

Verovatno od ovoga ne bi bilo ništa, da pre neku godinu Sveta nije dobio važno mesto u kulturnom pogonu Srbije. Sa tog mesta je u kafanama i na međunarodnim tribinama, u medijima i u bekstejdžu ponekad spominjao tu ideju – pred stranim ambasadorima, pred vlašću, pred svima koji su hteli da ga čuju. On je, naravno, zajahavši tu ideju, nju pretvorio u svog krilatog zmaja. Ja je iz mog staništa ne bih umeo naterati da leti.

Onda je Angela Merkel, pred svoju političku penziju, u Beogradu izgovorila reč „obnova" i dala početnu sumu. Ideja snabdevena novcem ima šansu da se ovaploti. Jer obavezuje čak i ovakvu srpsku političku elitu da se u ostvarenju ne udalji previše od čiste ideje nastale u kafani.

Na nemačkom se u opisu nekog recepta može kolokvijalno reći: „Dodaš ideju šećera", što znači – vrlo malu količinu, manje od prstohvata. Ja sam svoju „ideju šećera", svoj prstohvat smisla, dodao razgovoru za kafanskim stolom pre deset godina. Političari koji su je sada prihvatili, izraubovaće je kao svoju. Nisu mi simpatični. Verovatno ni ja njima. Ipak, iza nas, koji se o malo čemu možemo složiti, ako budemo imali pameti i sreće, ostaće nešto časno u čemu smo nehotično zajedno učestvovali, svako na svoj način. Nešto što je veće od naših malih života. U ideji zajednički obnovljene biblioteke memorisana je i njena idealna forma. Nju niko neće moći da izvitoperi do te mere, a da ona ostane lepa i korisna.

Zato se nadam da će Sveta u holu obnovljene bibliotekę jednog dana održati govor usmeren ka budućnosti, a da će Srba istog dana zastati zadivljen u Odaji sećanja.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu