Invazija SAD na Irak: Sve je počelo lažima

Ni posle 20 godina nema kraja smrtonosnom nasilju u Iraku: samo u februaru život su izgubila najmanje 52 civila - ljudi ubijeni iz vatrenog oružja, razneseni bombama.

To sadašnje nasilje je odjek napada koji je počeo u noći između 19. i 20. marta 2003. kada su američki brodovi ispalili 40 raketa na četvrt Bagdadu u kojoj se nalaze institucije i Vlada.

SAD, Velika Britanija, Australija i Poljska

Vojno, Irak nije imao čime da se suprotstavi invaziji velikih razmera „koalicije voljnih" koju su činile SAD, Velika Britanija, Australija i Poljska. Brutalni diktator Sadam Husein svrgnut je posle tri sedmice. A šest sedmica od početka rata, 1. maja 2003. predsednik SAD Džordž V. Buš je na nosaču aviona Abraham Linkoln trijumfalno objavio kraj većih borbenih operacija.

Prema jednoj američkoj vojnoj studiji, koalicija predvođena SAD do tada je bacila i ispalila - tačno 29166 bombi i raketa. Uništen je veliki deo infrastrukture u zemlji. A prema uglednoj britanskoj nevladinoj organizaciji Iraq Body Count, živote je izgubilo više od 7 000 civila.

Broj mrtvih se od maja 2003. višestruko povećao. Ukupan broj poginulih u ratu u Iraku je između 200 000 i milion ljudi, u zavisnosti od procena; ugledni medicinski stručni časopis Lancet je već 2006. objavio broj od preko 650.000 „dodatnih smrtnih slučajeva". A rat u Iraku je tada bio daleko od kraja.

pročitajte još: Neuspeh intervencionističke politike Zapada u Avganistanu, Iraku i Libiji

Američki vojnici su povukli tek 2011. I to privremeno. Vratili su se da podrže Irak u borbi protiv terorističke organizacije Islamska država. Nemački vojnici su i danas stacionirani u Iraku: trenutno ih je 120, potvrdilo je DW-u Ministarstvo odbrane.

Dobili rat, izgubili mir

Izgradnja novog, demokratskog Iraka prema zapadnim idejama pokazala se mnogo težom nego što je to politička klasa u SAD zamislila u svojim ulepšanim strateškim dokumentima: na Bliskom istoku nije stvoreno bogato, demokratsko ostrvo pod uticajem Zapada.

Okupacija koju su predvodile SAD nije bila u stanju da se izbori sa složenim etničkim i verskim podelama u zemlji. 19. avgusta 2003. ispred sedišta UN u Bagdadu auto-bomba je ubila 22 osobe. Bio je to krvavi početak ustanka i dugogodišnjeg građanskog rata.

Den Smit, direktor Instituta za istraživanje mira SIPRI u Stokholmu, rekao je za DW da je američka invazija bila „drzak izraz zapadnjačkog uverenja da mogu da preoblikuju zemlju i regionalni poredak u skladu sa svojim željama".

Havijer Solana, bivši generalni sekretar NATO i visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost, na kraju je povukao gorak bilans: „Ako je misija bila da se Irak oslobodi terora, obnovi i poveća bezbednost na svim nivoima, onda je bila apsolutno neuspešna".

Međunarodno pravo

Međutim, napad na Irak prvenstveno je bio „upotreba sile protivna međunarodnom pravu i uz kršenje statuta UN", kako je za DW objasnio stručnjak za krivično i međunarodno pravo iz Getingena Kaj Ambos.

„Invazija na Irak nije zasnovana na rezoluciji Saveta bezbednosti UN. Osim toga, jedina preostala opcija da se opravda upotreba sile je samoodbrana po članu 51 statuta UN, što očigledno nije primenjivo u ovom slučaju." Zbog toga je generalni sekretar UN Kofi Anan opisao rat u Iraku kao protivan međunarodnom pravu.

Uloga Nemačke

Nemačka je doduše odbila da učestvuje u ratu, ali je stavljanjem na raspolaganje baza i davanjem prava preleta invazionoj vojsci „pomagala u aktu koji protivan međunarodnom pravu", kako kaže Ambos.

Ubrzo nakon početka rata, Jirgen Habermas je za FAZ sažeo jednu od posledica tog kršenja međunarodnog prava: „Nemojmo se zavaravati: normativni autoritet Amerike je uništen". Gotovo vidovito, filozof je upozorio da svojim ponašanjem SAD „daju opasan primer budućim supersilama".

Mučenja i ratni zločini

Ugled SAD dodatno je narušen slučajevima ratnih zločina i torture.

U proleće 2004. ceo svet je čuo zaAbu Graib: bio je to zatvor užasa još pod Sadamom Huseinom, a fotografije su pokazale kako su tamo američki vojnici vršili mučenja.

Česti su bili i masakri civilnog stanovništva. Kao u Haditi, gde su 2005. američki marinci ubili 24 nenaoružana civila.

Ili 2007. na prometnom trgu Nisur u Bagdadu, gde su plaćenici Blackwater -a iz automatskog oružja nasumice pucali u masu i ubili 17 ljudi.

Ili kao na snimku „Kolateralno ubistvo" koji je objavio Vikiliks: Dva helikoptera pucaju na nenaoružane civile iz topova kalibra 30 mm. Najmanje 12 ljudi je poginulo, uključujući dva novinara Rojtersa; dvoje dece je teško povređeno.

Laži i manipulacije

SAD su navele dva razloga za svoju operaciju promene režima: navodnu pretnju koju predstavlja iračko oružje za masovno uništenje i navodne veze Sadama Huseina sa Al-Kaidom. Ništa od toga nije bilo tačno. U Iraku nije pronađeno oružje za masovno uništenje. A lažnim su se pokazale i informacije - dobijene nakon mučenja - da je irački diktator povezan sa atentatorima od 11. septembra.

Politikolog sa Harvarda Stiven Volt u intervjuu za DW o tome kaže: „Oni su već bili doneli odluku i samo su još tražili razloge. Nisu odluke bile zasnovane na informacijama: oni su manipulisali informacijama da bi opravdali ono što su već odlučili".

Kulminacija kampanje za ubeđivanje javnosti skeptične prema ulasku u rat bio je pažljivo insceniran govor tadašnjeg Kolina Pauela 5. februara 2003. u Ujedinjenim nacijama u Njujorku.

Pauel je izneo brojne navodne „dokaze" prema kojima tiranin u Bagdadu već ima biološko oružje za masovno uništenje i ubrzano radi na atomskim bombama.

Dve godine kasnije, Pauel se distancirao i za tvaj svoj govor rekao da je „sramota": „Ja sam taj koji je u ime SAD svetu izneo lažne informacije i to će zauvek biti deo mog života".

Irak je dugo bio na nišanu SAD

U SAD je odavno bilo onih koji tražili promenu režima u Iraku. Pod Klintonovom administracijom, „Zakonom o oslobođenju Iraka" iz 1998. to je postalo zvanična politika SAD.

I jastrebovi u novoj administraciji pod Džordžom V. Bušom vršili su pritisak da se Sadam što pre ukloni. Bilo je to pre nego što su teroristi Al Kaide izvršili napade 11. septembra 2001.

Američki istoričar i stručnjak za spoljnu politiku Stiven Verthajm u intervjuu za DW objašnjava:

„Sadam je predstavljao izazov za SAD - jednostavno zato što je preživeo Zalivski rat 1991. SAD su se nadale da će biti svrgnut, ali je ostao na funkciji. A on je bio prepreka za američku hegemoniju na Bliskom istoku".

Rat protiv terorizma koji je objavljen posle 11. septembra 2001. stvorio je priliku za sprovođenje tih starih planova. Jer, „predsednik je imao veliki manevarski prostor da kanališe gnev javnosti i oblikuje reakciju", kaže Verthejm.

Dvostruki standardi SAD i rat u Ukrajini

Deceniju posle kraja Sovjetskog Saveza, SAD su osećale da su na vrhuncu svoje moći. U tom jednopolarnom trenutku, američka administracija nije htela da bude ograničena pravilima povelje UN. Amerikanac Stiven Volt to ovako opisuje:

„Amerikanci vole da pričaju o poretku zasnovanom na pravilima i koliko je on važan. Ali to su pravila koja rado kršimo kada nam smetaju."

Kaj Ambos pretpostavlja da je to jedan od razloga zašto je toliko zemalja od Brazila preko Južne Afrike do Indije suzdržano u osudi ruskog agresorskog rata u Ukrajini ili primeni sankcija Moskvi.

„Ti očigledani dvostruki standardi primljeni su k znanju upravo na globalnom jugu", kaže stručnjak za međunarodno pravo iz Getingena. „A sada nam se to vraća kao bumerang."

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.