Kada kritika na račun Izraela postaje antisemitizam?
6. avgust 2020.
U novembru prošle godine jedan počasni član Nemačkog saveza sindikata (DFG) na Fejsbuku je objavio sledeći post: „Cionistička teroristička država“ Izrael proteruje stanovnike palestinskih područja kršeći pritom Međunarodno pravo, i to „kako bi jevrejski vladari (koristio je pritom nemački pojam „Herrenmenschen“, koji se pre svega povezuje s nacističkom ideologijom, prim.red.) tamo mogli da se bave poljoprivredom“. I ispod toga je još napisao i ovo: „P.S. Ovo nije antisemitski.“ Ali DGB je bio drugačijeg mišljenja i čovek je morao da se povuče sa svog položaja.
Taj post na Fejsbuku jasno pokazuje u kojem trenutku kritika na račun Izraela postaje antisemitizam: Izrael se demonizuje, jedino se Izraelu pripisuje krivica za bliskoistočni sukob, Izrael se difamira nacionalsocijalističkim pojmovima kao što je „Herrenmenschen“. Ali nije baš uvek tako jasna razlika između kritike i antisemitizma. Često kritika na račun izraelske vlade uopšte nisu antisemitske – i tu stvari postaju komplikovane.
-pročitajte još: Mržnja prema Jevrejima nikada nije nestala
Nedavno se 60 nemačkih i izraelskih naučnika otvorenim pismom obratilo saveznoj kancelarki Angeli Merkel. Oni su na taj način izrazili zabrinutost zbog „inflacije objektivno neopravdanog i zakonski neutemeljenog korišćenja pojma antisemitizam“, koji ima za cilj da „suzbije legitimnu kritiku na račun izraelske vladajuće politike“. I to nije prvo takvo pismo kojim se izražavaju takve sumnje.
Navodni uticaj iz Izraela
Prigovoriti nekome zbog antisemitizma – to je veoma teška optužba u post-nacionalsocijalističkoj Nemačkoj. U skladu s tim i debate oko tog pitanja veoma su oštre. Uglavnom su kontroverze vezane uz pojedine osobe koje se suočavaju sa optužbama vezanim za antisemitizam. Prigovore oko antisemitizma pre svih jevrejske organizacije, ali i pojedine osobe, zasnivaju na tome da je izrečena kritika na račun Izraela mnogo veća od načina na koji se inače kritikuju druge zemlje.
Na drugoj strani su oni koji često kažu da iza optužbi za antisemitizam stoji uticaj iz Izraela. Među tim osobama su i potpisnici otvorenog pisma nemačkoj šefici vlade. Oni su povereniku savezne vlade za antisemitizam Feliksu Klajnu prebacili da podržava „desničarsko-populističke izraelske glasove“. Pritom misle na nemačko-persijsko-izraelskog publicistu Arjea Šaruza Šalilkara, ujedno i saradnika izraelske vlade. Nemačka vlada je, smatraju potpisnici pisma, podržala izdavanje Šalilarove knjige „Novonemački antisemita“ i njegovu turneju na kojoj je promovisao svoju knjigu. A u njoj Šalikar dolazi do zaključka da je u Nemačkoj duboko ukorenjen antisemitizam – i pritom često „zamaskiran“ kao kritika na računa Izraela. Potpisnici pisma ipak nisu objasnili šta je to na osnovu čega su Šalikara proglasili za „izraelskog desničarskog populistu“.
-pročitajte još: Apel Jevrejima u Nemačkoj: Ostanite ovde!
List „Tagesšpigel“ je objavio, pozivajući se na navode iz Ureda poverenika savezne vlade za antisemitizam, da je nemačka vlada samo sa 14.000 evra podržala održavanje konferencije s temom amtisemitizam, na kojoj je između ostalih nastupio i Šalikar. Ured je, na upit DW, potvrdio navode „Tagesšpigela“. U pismu koje je u međuvremenu usledilo kao reakcija na dopis 60 intelektualaca, brojne jevrejske organizacije, među njima i Censtzralni savet Jevreja u Nemačkoj, izrazile su solidarnost s Feliksom Klajnom. Oni pritom izričito hvale Klajna zbog „dosledne“ borbe protiv svih oblika antisemitizma.
Kriterijumi za anti-izraelsku mržnju
Postoje definicije koje mogu da pomognu u „raspoznavanju“ antisemitizma u kritikama koje su vezane uz Izrael. Takozvani „3-D-Test“ kritiku na račun Izraela kategorizuje kao antisemitizam, ukoliko se tim izjavama demonizuje ili delegitimiše Izrael ili ako se koriste dvostruki standardi. I Međunarodni savez za sećanje na Holokaust (IHRA) sastavio je definiciju prema kojoj antisemitizam može da cilja i „protiv države Izrael, koja se pritom shvata kao jevrejski kolektiv“. Ipak, „kritika Izraela ne može se smatrati antisemitizmom ukoliko je ona uporediva s kritikom na račun drugih država“.
Potpisnici kontra-pisma, odnosno oni koji ih u tome podržavaju, smatraju da se u Nemačkoj pridržavaju tog „pravila“. Monika Švarc-Frizel istražuje antisemitizam i za radio Dojčlandfunk je rekla da „niko ko je pri zdravoj pameti“ ne tvrdi da je legitimna kritika Izraela antisemitizam. I dodaje da to jedino tvrde potpisnici otvorenog pisma upućenog Angeli Merkel.
„To je fantazija u njihovim glavama“. Takvom viđenju stvari protivi se na primer kulturološkinja Alaida Asman, koja je i sama potpisala otvoreno pismo. Sloboda mišljenja se „suzila“ pre svega zbog toga što nemački Bundestag nije preuzeo kompletnu radnu definiciju IHRA, već samo delimično, napominje ona.
Antisemitiska krivična dela
Potpisnici otvorenog pisma, poput dugogodišnjeg istraživača antisemitizma Volfganga Benca i Alaide Asman, najveću opasnost vide u desničarskom antisemitizmu. I zaista su za najveći broj antisemitski motivisanih krivičnih dela odgovornu upravo desni ekstremisti. Brojke ipak u znatnoj meri variraju – u zavisnosti od toga koja se statistika koristi. Razna jevrejska udruženja i institucije već godinama upozoravaju na jačanje antisemitizma u levičarskim i muslimanskim krugovima, i to najčešće u obliku anticionizma.
Šta to znači i koliko je veliki jaz u percepciji, vidi se prilično jasno na primeru pokreta „Bojkot, dezinvesticije i sankcije“ (BDS). Prošle godine Budestag je taj globalni pokret bojkota protiv Izraela označio kao „delimično atisemitski“. Istoričar Benc to je kritikvao i tvrdi da Bundestag greši kad BDS „definiše kao najgori oblik antisemitizma“. Njegov kolega, istoričar Mihael Volfson, s tim se ne slaže. On upozorava na olako shvatanje tog pokreta i kaže da BDS na kraju krajeva ima za cilj ima „kraj Izraela“. Pristalice BDS širom sveta pozivaju na bojkot izraelske robe i kulturne ponude, kako bi, kako stoji u dokumentu o osnivanju BDS iz 2005, Izrael prisilili da okonča „okupaciju i kolonizaciju kompletne arapske zemlje“.
-pročitajte još: Nemačka: 12.700 ekstremnih desničara
Domovina Jevreja nakon progona
BDS osim toga zahteva pravo povratka svih palestinskih izbeglica koji su 1948. proterane ili su pobegle nakon osnivanja države Izrael. Zbog „nasleđenog“ izbegličkog statusa danas se tu radi o oko pet miliona ljudi. Mnogi Jevreji se boje da bi to značilo ujedno i kraj jevrejske države s njenih gotovo devet miliona stanovnika. Zato mnoge jevrejske organizacije naglašavaju anticionistički karakter BDS, s obzirom na to da se taj pokret bori protiv Izraela kao cionističke države. Pod pojmom „cionizam“ podrazumeva se težnja za domovinom svih Jevreja – nakon hiljadugodišnjeg progona. Cilj je na kraju i ostvaren 1948. Osnovana je država Izrael, a Jevreji iz čitavog sveta su tako u svakom trenutku mogli da emigriraju u Izrael. Pitanje je samo: ako se ukine Izrael kao cionistička država – a time i kao garancija sa sigurno preživljavanje svih Jevreja – šta onda preostaje?
BDS je za jedne i dalje mirovni i efikasan oblik protesta, a za druge to je puzajući antisemtizam. Jedna studija raznih jevrejskih nevladinih organizacija je 2019. otkrila vezu jačanja BDS-grupa na američkim visokoškolskim kampusima i broja antisemitskih slučajeva. Na drugoj strani, postoje i izraelski glasovi, među njima je i bivši izraelski ambasador u Nemačkoj Šimon Štajn, koji napominju da izraelska vlada premijera Benjamina Netanjahua svaku kritiku na račun okupacije palestinskih područja vrlo brzo označava kao antisemitizam – kako bi što pre „ugušila“ te kritike.
U Nemačkoj se trenutno sve kritičnije gleda na navodno mešanje iz Izraela. I sve dok ne postoji konsenzus oko toga koliko je opasna anti-izraelska mržnja prema Jevrejima, odnosno da li je anticionizam jedan oblik antisemitizma, i ubuduće će biti novih otvorenih pisama, kontra-pisama i suprotstavljenih, nepomirljivih strana čija se mišljenja oko tog pitanja razlikuju.