Kako teče postupak dobijanja azila?

Onaj ko kao izbeglica dođe u Nemačku, mora da podnese zahtev za azil kod pograničnih službi, policije ili drugih nadležnih službi. Potražioci azila potom bivaju prosleđeni u kolektivne centre za privremeni smeštaj. Potom se, po tzv. „Kenigsštajnerovom ključu“, odlučuje u koje centre i u koje savezne nemačke države će potražioci azila biti prosleđeni. A oni bi trebalo da budu pravilno raspoređeni u svih 16 saveznih država – ona koja ima više stanovnika, trebalo bi da prihvati i veći broj izbeglica. Tako, recimo, Severna Rajna Vestfalija prihvata 21, a u Brandenburg samo tri odsto onih koji traže azil u Nemačkoj.

Međutim, uspešna raspodela ponekad zavisi i od toga gde i u kojim centrima ima slobodnih mesta. Razlog je ponekad i zemlja porekla izbeglica, jer pojedini kolektivni centri ne primaju izbeglice iz svih zemalja.

Prva stanica

Izbeglice za početak moraju da žive u privremenim, prihvatnim centrima. Najčešće su to prostori ograđeni žicom u kojima imaju lekara, kantinu i zajedničke spavaonice, a centri su pod policijskim nadzorom. Svakom potražiocu azila obezbeđuje se 6,5 kvadratnih metara stambenog prostora. Takođe, snabdevaju se hranom, odećom, vakcinama ili drugom neophodnom pomoći. Deca dobijaju dodatnu pomoć kako bi mogla da pohađaju školu.

U prihvatnim centrima prikupljaju se lični podaci, izbeglice se fotografišu i uzimaju im se otisci prstiju koji se prosleđuju Saveznoj kriminalističkoj službi koja proverava da li je potražilac azila u nekoj drugoj evropskoj zemlji možda već predao zahtev za azil.

U svakom prihvatnom centru rade saradnici Savezne službe za migracije i izbeglice (BAMF). Oni ispituju razloge zbog kojih su osobe izbegle iz zemlje porekla, a u svakom zahtevu primarna bi trebalo da bude sudbina svakog pojedinca. Prilikom saslušanja, razlozi dolaska moraju se saopštiti usmeno, a prisutan je i prevodilac. Protokol razgovora dobijaju obe strane. Tada se odlučuje hoće li biti otvoren postupak za dobijanje azila. Ponekad nema nikakvih razloga da se nekom dodeli azil, jer je on već u protokolu neke druge zemlje Evropske unije i onda se ti slučajevi prosleđuju toj drugoj nadležnoj zemlji.

Druga stanica

Nakon tri meseca ističe obaveza da se živi u prihvatnom centru. Tada se potražioci azila, po strogim kvotama, raspoređuju po saveznim državama. Azilanti tada najčešće žive u zajedničkom smeštaju kojima upravljaju privatne organizacije ili druge humanitarne organizacije. U ponekim opštinama se na korišćenje daju i stanovi u stambenim zgradama. Neke izbeglice traže da budu poslate u savezne države u kojima žive njihovi rođaci, ali to se uzima u obzir samo ako se radi o bračnim drugovima ili maloletnoj deci.

Od početka ove godine izbeglice mogu slobodno da se kreću po Nemačkoj, dok je to ranije bilo uređeno drugačije i izbeglice su smjele da se kreću samo u strogo određenom području oko mesta stanovanja.

Za razliku od prihvatnih centara koje finansira država, naredni smeštaj za izbeglice dužni su da finansiraju okruzi i opštine koje za to dobijaju određena paušalna sredstva. I tu postoje velike razlike. Bavarska, recimo, preuzima sve troškove, dok druge savezne države iz sopstvenog budžeta plaćaju samo 20 procenata.

Nemačka radi na tome da se poboljšaju šanse za pronalaženjem posla, što do sada u principu nije dobro uređeno. Oni koji su bez posla, dobijaju mesečnu nadoknadu u visini od 352 evra i bivaju im plaćeni troškovi za stan i grejanje. Ali, i nakon toga postoji finansijska pomoć za one za koje više nisu nadležne opštine, već savezna država.

Odluka

Procedura dobijanja azila u principu ne bi trebalo da traje duže od tri meseca, ali ona, u proseku, ipak traje znatno duže, ponekad i više od godinu dana. Razlog za to je veliki porast broja izbeglica koje dolaze u Nemačku. Izuzeci su sada izbeglice iz Sirije i Iraka kojima se po ubrzanoj proceduri dodeljuje status izbjeglice. Takođe, i procedura za izbeglice iz takozvanih zemalja sigurnog porekla, kao što su recimo Srbija i Makedonija, u kojima ne postoje politički razlozi za odlazak iz zemlje, trebalo bi da se skrati i bude završena za „nekoliko dana“.

Odluka o zahtevu za azil uvek se uručuje u pisanoj formi. U njemu se nalazi i objašnjenje i, ukoliko je potrebno, uputstva za pravnu pomoć i za prevod. Ako zahtev bude prihvaćen, potražilac onda dobija dozvolu boravka na tri godine i pravo na socijalnu pomoć što je, nakon isteka tog roka, potrebno da još jedanput bude provereno.

Postoje i posebni slučajevi za one kojima u zemlji porekla prete mučenja, smrtna kazna ili građanski rat – za njih važi tzv. „međunarodno pravo na zaštitu“, tako da u zemlji mogu da ostanu godinu dana, a nakon toga se i u takvim slučajevima zahtevi još jedanput proveravaju.

Ako pak zahtjev za azil bude odbijen, osobe se „proteruju“ iz zemlje. Proteklih godina u Nemačkoj je bilo više od 10.000 takvih slučajeva. Doduše, oni mogu da se žale pred sudom, ali za to im je potreban advokat.

U ponekim slučajevima se, i pored odbijanja, može ostati u Nemačkoj. Ako osoba nema pasoš ili nema avionsku liniju ka građanskim ratom pogođenoj zemlji, onda ona dobija tzv. „trpljeni boravak“ (nemački: Duldung). Takođe, ako osoba ima dete sa državljaninom Nemačke, ne može jednostavno da bude izbačena.

U svakom slučaju, izbeglice imaju pravo da, i nakon što su odbijeni, ponovo predaju zahtev. Međutim, takav zahtev obrađuje se samo u slučaju da se pravna situacija promenila (na primer da se situacija u zemlji porekla drugačije tretira) ili da se pojave dokazi koji u prvom procesu nisu bili dostupni.