Ko pomaže izbeglicama u Makedoniji?

Gabrijela Andrejevska je krhka, ali sa ogromnom energijom hita po peronu železničke stanice u Đevđeliji. Krupnih očiju, karminom naglašenih usana i snažnog glasa. Ta aktivistkinja makedonskog levog pokreta „Solidarnost“ označava sebe kao anarhistu. Samo što je čula da policija uvodi red pendrecima na ulasku u voz, ona već objašnjava izbeglicama: „Ne smeju da vas tuku, svejedno šta ste uradili“. Nama, novinarima, objašnjava: „Dojavili smo OEBS-u policijsko nasilje. A predstavnici Visokog komesarijata UN za izbeglice bili su svedoci tih izgreda. Međutim, međunarodne organizacije ne reaguju, ili reaguju veoma sporo“.

Kapitulacija

Andrejevska je došla u Đevđeliju po nalogu skopske nevladine humanitarne organizacije „Legis“. Kaže da su hrana, lekovi, pelene ili strunjače, koje se transportuju za Đevđeliju u 95 odsto slučajeva sakupili makedonski građani. „Država nije dala ni cent“, dodaje ona ljutito. Njena organizacija pokušava da uskladi aktivnosti sa drugima, kao što su Crveni krst i Komesarijat za izbeglice UN. „Na poslednji sastanak je nadležno ministarstvo poslalo jednog šofera. Toliko su voljni da reše ovu krizu“, navodi Adrejevska.

Prizori iz Đevđelije svedoče o državi koja je kapitulirala pred problemom. Najpre su dnevno dolazile na desetine, pa na stotine izbeglica preko makedonsko-grčke granice. Sada ih je dnevno na hiljade. Nesmetano stižu sa grčke strane. Balkanska ruta postala je jedan od najpopularnijih puteva za izbeglice koji žele da se domognu Zapada i protiv toga ne može ništa da se uradi, smatra zvanično Skoplje. Prijem izbeglica u kampove praktično je obustavljen, a granice su otvorene sa jasnom porukom – bežite što pre dalje, prema Srbiji. Pritom do izražaja dolaze problemi Makedonije, zastarela saobraćajna infrastruktura, nedostatak vagona za izbeglice koje žele da se domognu granice sa Srbijom na severu.

Da li su svi digli ruke?

Gradonačelnik Đevđelije Ivan Frangov, ne smatra da su makedonske državne institucije kapitulirale. Korpulentni čovek pušta da ga čekamo. Pojavljuje se sa raskopčanom košuljom i zlatnim lančićem na grudima i objašnjava svoje viđenje cele stvari: „Problem nam je nametnuo naš južni sused, Grčka, koja je članica Evropske unije. Otkud sad pitanje kako Makedonija da pomogne? Zar nije dovoljno što izbeglice mogu nesmetano da uđu u zemlju?“ Potom taj konzervativni političar skreće razgovor na svoju omiljenu temu: „Zar da izbeglička kriza dovede do humanitarne krize u Makedoniji? Pitajte naše građane koji žive oko železničke stanice u Đevđeliji, šta misle o toj problematici. Oni i njihova deca ne smeju više da izađu na ulicu. Imam saosećanja za izbeglice, ali to ne znači da bi naša država zbog svega toga morala da trpi“.

Đevđelija kao đubrište

Varošica je zbog navale izbeglica postala vest u svetskim medijima. Za stanovnike je glavna tema – đubre. Od ranog jutra su ljudi u majicama sa crvenim krstom na stanici. Njih očekuje ogroman posao čišćenja. U Makedoniji se za plastične boce ne plaća kaucija kao u Nemačkoj, pa se na osnovu bačene ambalaže može videti gde su došljaci jeli, spavali ili gde su pravili kratku pauzu. „Zašto ne bacaju svoje smeće u kontejner? Ti ljudi nemaju osnovnu kulturu“, kaže jedan radnik koji svoju pauzu koristi da bi u staničnom restoranu trgnuo rakijicu. Pa dodaje: „I ovi hoće da se integrišu u Nemačkoj? E pa nek vam je sa srećom“.

Skupljanje smeća obično nije posao za ljude iz Crvenog krsta. Ali u Đevđeliji je zaista mnogo toga drukčije nego na drugim mestima. Koordinatorka Crvenog krsta u Đevđeliji, Sanja Konstandinova, kaže: „Ti migranti su dobri ljudi, ali ih je naprosto previše. Koriste i privatne parkove i dvorišta, ponekad kradu bicikle ili druge stvari od građana. Potrebna nam je neka vrsta logora u koji bismo smestili sve izbeglice“. Ova mlada žena tvrdi da država i Komesarijat za izbeglice puno pomažu, ali se ta pomoć baš i ne vidi. Na pitanje da li očekuje više od Evrope odgovara: „Očekujem makar neku pomoć od Evrope. Do sada nismo ništa od toga videli“.

Zdravstveno zbrinjavanje samo u hitnim slučajevima

Lekari humanitarnih organizacija dolaze svakodnevno iz Skoplja. Oko pedesetak izbeglica zatraži lekarsku pomoć svaki dan. Kostadinova objašnjava da im se samo ukazuje prva pomoć, najčešće se radi o povredama koje nastaju u borbi za mesto u vozu ili u redu za izdavanje izbegličkih dokumenata. Nezvanično, volonteri humanitarnih organizacija govore o tome da je medicinsko zbrinjavanje izbeglica više nego oskudno. Navodno je među trudnicama samo prošlog ponedeljka bilo pet pobačaja, a dva očajnika su spržila 80 odsto sopstvene kože u pokušaju da napune bateriju mobilnog na električnim vodovima iznad pruge.

„Gde su profesionalci?“

Filine fon Opeln šokirana je sporošću pomoći koja je uz to nedovoljna. Ta Nemica došla je u Makedoniju da napiše turistički vodič kroz zemlju. Onda je na televiziji videla slike iz Đevđelije, pa je rekla sama sebi da je to važnije od svih turističkih vodiča sveta. „Sada pokušavam da pomognem, kako znam i umem. To je malo, čovek oseća potpunu nemoć. Ovde nema velikih organizacija za zaštitu izbeglica, koje bi trebalo nešto da učine“, kaže Filine. Priključila se organizaciji „Legis“ iz Skoplja i deli pomoć izbeglicama. „Čovek se zapita, a gde su ostali, gde su profesionalci?“, kaže ona.

Profesionalce je teško naći i u Skoplju. U glavnom gradu Makedonije se vrata glavnog ulaza centrale Crvenog krsta zatvaraju već u četiri sata posle podne. Da bi se uočilo nešto od organizovane pomoći mora se produžiti dalje, do sela Tabanovce koje se nalazi na granici sa Srbijom. Tamo je organizacija Ujedinjenih nacija za izbeglice podigla nekoliko šatora kraj železničke stanice, u kojima pribežište nalaze uglavnom porodice sa sitnom decom. Odavde do granice sa Srbijom je samo nekoliko stotina metara. Pre nego pokušaju da mimo srpskih policajaca ilegalno pređu granicu, izbeglice zastanu ovde. „Samo hoću dalje, u sledeću zemlju“, kaže Ali, jedan od okupljenih izbeglica iz Pakistana i Avganistana. A onda? „Onda dalje, u sledeću zemlju“. Imena zemalja koje su pred njim ne navodi, svakako se nada da su to samo usputne stanice.

To zna i Gabrijela Andrejevska, aktivistkinja u Đevđeliji. Ona deli letke na arapskom i persijskom jeziku, na kojima je opisan najbrži put do „obećane zemlje“ na Zapadu. Izbeglice se okupljaju oko nje i leci idu ko alva.