Kolonijalni ambigraf

Dragi Ivane,

U doba komunizma u Centralnoj Evropi, Dvojna monarhija je izgubila istorijsku realnost i pretvorila se u sentimentalnu konstrukciju.

Ohrabrena su sećanja na čudesnu sofu na kojoj je Sigmund Frojd budio san sveta. Ohrabrena su i sećanja na Animuse i Anime spojene u Štrausovim valcerima, pečujsku keramiku, Brohova rastvaranja i Klimtove zlatne mrlje.

Obeshrabreno je sećanje na način na koji je Robert Muzil definisao Austrougarina: To je Austrijanac plus Mađar minus Mađar. Imperija se zvala po dvema vladajućim narodima koji su, zajedno, činili četrdeset posto stanovništva. Suverenitet je bio zasnovan na ustavnim principima, koje je dopunjavao feudalni koncept vladavine po milosti božjoj.

Ignorisan je težak položaj seljaka. Naročito u Bosni. U Rusiji kmetovi su emancipovani 1861. godine. U Americi robovi su oslobođeni četiri godine posle toga. Položaj kmetova u „austrijskoj Bosni” nije promenjen ni pedeset godina posle oslobođenja ruskih kmetova. Jedan od oficijalnih razloga zašto je Austrougarska preuzela Bosnu bilo je rešenje agrarnog (čitaj kmetovsko-feudalnog ) pitanja.

To pitanje nikad nije rešeno.

Teško bi bilo tvrditi da je Austrougarska preuzela Bosnu na bilo kakav demokratski način i zasnovano na volji naroda. Počelo je dogovorom imperatora i nastavilo vojnom okupacijom. Okupacija to jeste bila, jer je izvedena sa dvesta hiljada vojnika, po cenu 5.000 mrtvih i ranjenih, što je priličan broj jer Bosnu nije branila regularna vojska prethodnog kolonizatora, otomanske imperije, nego domaće stanovništvo, koje, i to je važno podvući, niko ni za šta nije pitao.

Ukratko, što biste vi rekli, zemlje i narodi su prelazili iz ruke u ruku kao sitna para.

U ime Progresa, kolonizatori su pozvali domaćeg čoveka na večeru na kojoj se jeo lotos i pila voda iz Lete.

Posle Aneksije, socijaldemokrata Karl Rener, čija bista stoji u centru Beča, u Parlamentu je izjavio: Vladamo Bosnom na bazi bajoneta, a za sada i na bazi kršenja zakona. Aneksiju nisu potvrdili ni bečki ni peštanski parlament. Legalni stav pokrajine je ostao dubiozan i u suštini baziran na sili. Mladobosancima će se učiniti da batina ima dva kraja i da individualni teror nije drugačiji od državnog.

Ono što je za Kafkin senzibilitet bilo očigledno – naime bezdušna činovnička hijerarhija koja mu je dala ideju za Zamak i nemogućnost Pravde iz koje je proizašao Proces, birokratsko obezljuđenje iz kog je došao Preobražaj, racionalizovanje iracionalnog nasilja iz Kažnjeničke kolonije – sve to nije trebalo da bude očigledno za vas. Tu neku grešku u atmosferi koju je bezbroj puta naslikao Egon Šile, vama je bilo zabranjeno da primetite.

P.S.

Ohrabreni smo da naslutimo.

Ohrabreni smo da naslutimo da se vidljivost jednih stvari održava po cenu nevidljivosti drugih. Zadatak propagandne kiklopizacije je da emocijama zaustavi misao. Samo jedna strana priče mora biti sagledana detaljno i nijansirano. Ljudi na drugoj strani nisu ni potencijalno komplikovani.

– Dobro ste podelili svet – zapisali ste vi. – Pa se rađamo sa unapred spremnim ulogama, vi svetlim a mi tamnim.

Neko ima društvenu moć i sredstva da kaže: gledajte Gral!

Neko ima društvenu moć da odmahne rukom i kaže: ignorišite crne likove u pozadini.

Tako je ignorisana tamna strana kolonijalizma, odsečeni udovi u afričkom kraljevstvu kralja Leopolda, Herero genocid, feudalizam u Bosni. Sistem je tako napravljen da tamna lica žrtava zauvek ostanu u senci.

Nakon velikog književnog uspeha sa romanom „Tesla“, Vladimir Pištalo je nekoliko godina stvarao knjigu koja tematski kruži oko Ive Andrića. To je i epistolarni dijalog s velikim piscem i poetski roman i esejizovana polemika, kako sa Andrićevim mrziteljima, tako i sa malograđanskim poklonicima koji od genija prave kult po svojoj meri. „Sunce ovog dana – Pismo Andriću“ izlazi početkom juna u izdavačkoj kući „Agora“ iz Novog Sada. DW-Srpski donosi ekskluzivno sedam odlomaka iz knjige o kojoj će se tek pričati.