Konstelacija

Dragi Ivane,

Moja majka se seća da sam Na Drini ćupriju čitao u sedmoj godini. Ako je tako, onda je priča koju pričam počela pre znanja, u vreme kad su postojale kolevke za reke i kolevke za oblake.

Posezao sam za Znakovima pored puta kad mi je bilo loše. Najviše mi se sviđala misao: Da ni u čemu nisam ni sam, ni prvi ni jedini.

Činilo mi se da je vaš književni dar bio kao Anikina lepota: bez veze sa onim što ga okružuje, to se prosto dogodilo. Činilo mi se da ste po poštovanju čoveka bez premca u našoj literaturi. Činilo mi se da kod vas nema grube tendencioznosti i argumenata ad hominem. Činilo mi se da ste Fon Paulića radili po Robertu Muzilu. Činilo mi se da ste fra Serafina radili po Branku Ćopiću. Činilo mi se da se u Gospođici ne radi o novcu. Činilo mi se da ste bili više teoretičar nego praktičar radosti.

Čitao sam vas u svim dobima života, na srpskom i na engleskom. Predavao sam Na Drini ćupriju u Americi. Morao sam da objašnjavam najobičnije stvari kao: Šta su to janičari?

Čitao sam vas i čitao. Čitao sam vas toliko da sam svoj braći svojoj dosadio i golubu na jelovoj grani.

Mogao sam kao ludi Ćamil reći: – Ja sam to!

Sabrana dela sam prvi put dovršio u sedamnaestoj godini. Bile su to one sive knjige. Sećam se da sam jednu knjigu poneo u šetnju od Mostara do Bune. Računao sam da, pošto je to relacija od deset kilometara, s obzirom na „koliko čovek koji ide peške” trebalo je da stignem za dva sata. Bilo je tri sata popodne, hercegovačka žega. I pošao sam bez vode. Preko vas sam zavoleo formu putopisa. Kasnije sam pošao vašim tragovima i pisao putopise. Pitali ste se koji je grad najlepši na svetu: Carigrad ili Lisabon? U Sintri sam mislio na vašeg Bajrona. Iz Dolmabašče džamije sam gledao Bosfor.

Mislio sam na vas. Vaši gradovi su bili Sarajevo – sa pomešanim zvezdama i svetlima mahala, i Beograd, grad koji plovi – sa Kalemegdanom kao pramcem.

***

Stanovao sam sa Mirom u ulici Džordža Vašingtona, u stanu sa lampionom koji se video sa ulice. Radio sam u Nemanjinoj ulici u granitnom ministarstvu železnice, sa hodnicima na šahovska polja, satovima na lancima i liftovima u koje se uskakuje jer zauvek teku. Išao sam na posao preko brda na kome je skupština.

Prelazio sam preko Andrićevog venca i tamo sam vas svakodnevno susretao. Klimnuo bih vašem bronzanom kipu u šetnji. Rekao bih: Dobar dan, učitelju! Vi ne biste rekli ništa.

Da milion puta ne odgovorite, ja bih milion puta pozdravio.

***

Da li su za vas stvaranje i hvalisanje bili suprotstavljeni principi? O tome ćemo govoriti na stranicama koje slede.

I o majstorstvu. I o čežnjama. I o suncu.

***

Svoja sećanja na vaše priče stavio sam u kutije Džozefa Kornela.

Zvezde su bile vaše. Konstelacija je moja.

P.S.

Vozim se ka aerodromu. U dnu neba pojavilo se zeleno jezerce. Odatle će doći zora. Platina nad šumom prelazi u svetlost. Gejtovi blešte u dnu hodnika. Zatim bljesne mali prozorčić aviona. Nebo se raspada na arhipelag oblaka. Po moru posmatram požar đinđuva, vrenje životvorne plazme.

Nakon velikog književnog uspeha sa romanom „Tesla“, Vladimir Pištalo je nekoliko godina stvarao knjigu koja tematski kruži oko Ive Andrića. To je i epistolarni dijalog s velikim piscem i poetski roman i esejizovana polemika, kako sa Andrićevim mrziteljima, tako i sa malograđanskim poklonicima koji od genija prave kult po svojoj meri. „Sunce ovog dana – Pismo Andriću“ izlazi početkom juna u izdavačkoj kući „Agora“ iz Novog Sada. DW-Srpski donosi ekskluzivno sedam odlomaka iz knjige o kojoj će se tek pričati.