„Korona pokazuje tamne strane globalizacije“

DW: Gospodine Krastev, Vaša nova knjiga ‚Je li već sutra?‘ uskoro bi trebalo da se pojavi na 19 jezika. U njoj opisujete sedam paradoksa pandemije korona virusa, ali na kraju se ipak radi o budućnosti globalizacije. Prvi paradoks bi ovako mogao da se opiše: virus je produkt globalizacije i istovremeno je pokreće napred. Kako bi se to moglo objasniti?

Ivan Krastev: Za mene lično je bilo najveće otkriće da pratimo jednu krizu koja ima veoma mnogo lica i koja se kreće u veoma mnogo različitih pravaca. Na primer, korona pokazuje tamne strane globalizacije. Međusobna zavisnost, ekonomska zavisnost se više neće posmatrati samo kao izvor sigurnosti, već i kao izvor nesigurnosti.

Tako smo na primer došli do zaključka da smo potpuno zavisni od medicinskih proizvoda, koji dolaze s druge srane zemaljske kugle i da se u trenutku krize ne možemo osloniti da će moći da stignu do nas. U isto vreme otkrivamo da virus, koji se pojavio na drugom kraju sveta može da promeni život svakog od nas. To su tamne strane globalizacije.

Međutim, istovremeno doživljavamo globalizaciju duha svakog pojedinca. Odjednom smo počeli da živimo u istom svetu. Zamislite nekog ko ne govori nijedan strani jezik i živi u jednom malom gradu ili na selu. Taj čovek može da vrti kanale i sluša sve jezike, od kojih ne razume ni reč, ali tačno zna o čemu se radi u glavnim vestima na svakom jeziku. Jer, svet priča samo o jednoj stvari.

DW: U Vašoj novoj knjizi konstatujete da bi Evropljani u vremenima ekonomskog straha mogli da prepoznaju da nacionalizam ekonomski nije održiv. Švedska je u pandemiji izabrala svoj put, ali se sada suočava sa istim ekonomskim poteškoćama kao i ostatak Evrope. Da li će EU igrati snažniju ulogu u predstojećoj ekonomskoj krizi, uzrokovanoj Kovidom-19, nego što je igrala u borbi protiv samog virusa?

Sigurno! I to već sad vidimo, dobra potvrda za to je pedlog Merkel-Makron. A Švedska je zaista klasičan primer za to, da kakve god odluke donese jedna vlada, ono što će se dogoditi s njenom privredom zavisi i od odluka vlada drugih zemalja.

Švedska je odlučila da ne zaustavlja privredu, u nadi da će tako značajno da ograniči ekonomske troškove krize. Oni ne zatvaraju, ali zatvaraju drugi. Zbog toga Volovo kamioni nisu mogli da se proizvode, jer delovi koji se uvoze iz drugih delova Evrope ili sveta nisu mogli da prisitžu. Na kraju ćemo se naći u situaciji, gde će ekonomski pad ove godine u Švedskoj biti veći, nego u nekim zemljama poput Poljske ili Austrije, koje su poptuno obustavile svoju privredu.

Ako se svet zaista kreće u pravcu protekcionizma, ako globalizaciju prati regionalizacija i određena doza deglobalizacije: najveći broj evropskih zemalja, čak i najvećih kao Francuska i Nemačka su premale da bi mogle da budu ekonomski protekcionističke.

DW: Vi dovodite u pitanje tvrdnju da su se autoritarni režimi bolje izborili sa koronom, nego demokratski izabrane vlade – i identifikujete dva glavna faktora za uspešno prevladavanje pandemije. Koja?

Na početku krize je zaista izgledalo razumno pretpostaviti da bi autoritarni režimi mogli bolje da se izbore s pandemijom od demokratskih; ali, neki autoritarni režimi su se dobro izborili s koronom, a neki ne.

Priroda političkih režima, dakle nije bila odlučujući faktor. Postoje još tri faktora: prvi je osnovno poverenje u stanovništvo. U ovakvim tipovima krize se ljudi ne mogu hapsiti i da se onda misli kako se kriza može tako pobediti. Ljudi bi trebalo da počnu da peru ruke. Za to je potrebna određena doza poverenja, jer ljudi moraju da odgovore na poruku vlade.

U jednom društvu sa velikim poverenjem kao što je u Nemačkoj, i da budemo iskreni i u Kini, gde je poverenje u vladu isto tako prilično veliko, neke smernice u korona krizi su dobro funkcionisale. U zemljama kao što je Iran autoritarnost i nije baš pomogla da se dobije reakcija kakvu je želela vlada.

Drugi faktor su naravno državni kapaciteti. Ne samo koliko novca se izdvaja za zdravstveni sektor, već i koliko brzo država može da se organizuje, preusmeri, kako može da komunicira.

Treći faktor su iskustva sa sličnim infekcijama. Nije slučajnost da su pojedine azijske zemlje poput Hongkonga, Kine ili Singapura, koje imaju različite vlade, već u startu reagovale efikasno, jer imaju 10, 15 godina iskustva i zbog toga su imali više maski nego bilo ko drugi.

Bugarski politikolog, Ivan Krastev je rukovodilac Centra za liberalne studije u Sofiji i saradnik Insituta za nauke o ljudima u Beču. 

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android