Libanci glasaju – posle devet godina
5. maj 2018.
Izbori je trebalo da budu održani još 2013. No, četiri godine posle poslednjih izbora od leta 2009, većina parlamentarnih poslanika smatrala je da Liban nije u stanju da organizuje bezbedne izbore. Kao razlog za to je naveden građanski rat koji besni u susednoj Siriji. Poslanici su tako produžli svoj mandat za 17 meseci – do septembra 2014.
Kada se približio novi termin održavanja izbora, došlo je do drugog produženja. Poslanici nisu mogli da se slože oko toga ko će biti novi predsednik države, pa su produžili svoj mandat na osam godina. A u aprilu 2017. je došlo i do trećeg produženja, sa obrazloženjem da parlament sada mora da dobije dovoljno vremena za donošenje novog izbornog zakona. Oko Nove godine su se pojavile i glasine da će biti još jednog produženja, ali – nije ga bilo.
- pročitajte još: Ali – vozač Ubera i borac Hezbolaha
Za libanskog novinara Amina Kamurijeha, to su samo truli izgovori. „Izbori su mogli da budu održani još 2013, ali politička klasa nije bila zainteresovana za to.“ Dva glavna suprotstavljena politička bloka, pokret „8. mart“ naklonjen Asadu sa proiranskim Hezbolahom kao i pokret „14. mart“ koji predvodi sunitski premijer Sad Hariri, žele da dobiju na vremenu.
„Svako se nadao da će njegovi saveznici brzo rešiti rat u Siriji u svoju korist i da će tako postavljen odnos snaga u regionu doprineti i popularnosti njegove strane. Ali oba tabora su se prevarila“, kaže Kamurijeh za DW.
Višegodišnji politički zastoj
Usledila je duga blokada izbora naslednika predsednika Mišela Slejmana čiji je mandat završen 2014. Njegova funkcija je bila upražnjena do kraja 2016. Uz državnu krizu, zemlja je tonula u smeće – bukvalno. U gradovima su se formirala brda đubreta čiji je smrad bio nepodnošljiv. Libanci su to uzeli za moto: „smrdite!“ koji su predstavnicima vlade izvikivale hiljade ljudi za vreme masovnih protesta.
Krizu je pojačalo i to što je u Liban došlo milion i po sirijskih izbeglica tako da se broj stanovnika Libana za kratko vreme povećao za petinu.
Ljudima se politička klasa jednostavno smučila. Mnogi su tražili da se okonča sistem podele vlasti među veroispovestima: predsednik i šef armije moraju biti hrišćanski maroniti, premijer – muslimanski sunit, a predsednik parlamenta – šiit.
Većinsko izborno pravo zahvaljujući kojem su godinama na vlasti bili isti porodični klanovi, trebalo bi, kako to mnogi traže, da bude zamenjeno proporcionalnim sistemom koji bolje izražava volju naroda.
Iako je neko vreme izgledalo kao da se zemlja nalazi na ivici ponora, Liban je ostao stabilan. Ironija je, kako kaže Kamurijeh, u tome što Libanci za to imaju da zahvale pre svega izbeglicama, čije prisustvo mnogi u Libani vide kao veliki problem.
„Liban nije zahvaćen regionalnim zemljotresom jer velike sile i pre svega Evropa tu zemlju vide kao veliki izbeglički logor. Zato žele da očuvaju njenu stabilnost i podržavaju je i finansijski kako ne bi došlo do novog talasa izbeglica ka Evropi. A i regionalne sile su složne u oceni da Liban treba poštedeti oružanog sukoba“, kaže novinar.
Vreme popuštanja
Otkako je – posle 45 propalih pokušaja – izabran novi predsednik države, bivši general Mišel Aun, situacija u zemlji se poboljšava. Sada neki čak smatraju da bi moglo da se okonča stalno formiranje suprotstavljenih političkih blokova.
„Pre Aunovog izbora, on se sa Sadom Haririjem dogovorio da će Hariri biti premijer, a on predsednik, što je dil u kojem je učestvovao i Hezbolah, ali i regionalni i međunarodni akteri“, dodaje naš sagovornik.
Na predstojećim izborima u nedelju će u nekim izbornim okruzima čak doći do stvaranja saveza nekada međusobno neprijateljskih blokova.
Najveću nesigurnost za vladajuću elitu stvara novo proporcionalno izborno pravo koje je prošle godine uveo parlament – pod pritiskom građana. Pre toga je u Libanu, od samog osnivanja države, vladalo većinsko pravo, po kojem je prosta većina bila dovoljna za pobedu u nekom izbornom okrugu.
Mnogi se nadaju da će novi sistem dovesti do obnove političke elite i stvaranja pluralističkog, nadkonfesionalnog, parlamenta. Amin Kamurijeh to vidi sasvim drukčije: „Pritisak društva je bio velik pa su morali da prihvate to novo pravo, ali su vladajuće snage formulisale zakon po svojoj meri, pa će on doneti iste izborne rezultate. Konfesionalizacija politike će se čak pojačati.“