Moj keš – moja sloboda
26. oktobar 2017.
Trenutno Ministarstvo finansija i Vlada Srbije razmatraju načine da se ljudi motivišu da pređu na bezgotovinsko plaćanje. To podseća na slične inicijative u nekim zemljama EU, pa i u Nemačkoj, gde pristalice bezgotovinskog plaćanja tvrde da je ono mnogo praktičnije i bezbednije u odnosu na plaćanje gotovinom.
Novac je teže ukrasti, jer se pri plaćanju koristi tajna šifra koju zna samo vlasnik kartice. Kao prednost se navodi i „jednostavnije plaćanje u radnjama, restoranima ili na internetu“, kao i to što praktično nema mogućnosti da se u ruke dobije lažni novac.
U srpskim medijima se citira i Vladimir Đorđević, menadžer VISA za jugoistočnu Evropu, koji kaže da bezgotovinsko plaćanje „pospešuje privredu“ i da je ono između 2011. i 2015. doprinelo povećanju BDP za 230 miliona dolara i otvaranju „više hiljada“ novih radnih mesta.
Nova radna mesta? Gde to?
Za jednog od najvećih nemačkih stručnjaka za berzu i autora više Špigelovih bestselera o temi finansija kao i finansijskog savetnika mnogih političara, Dirka Milera, takve tvrdnje su „gluposti“. Prema njegovim rečima, veliko širenje bezgotovinskog plaćanja može da donese uštedu bankama koje smanjuju izdatke za operisanje gotovim novcem, uključujući i održavanje bankomata, smanjuju se i izdaci za održavanje sistema kasa i nestaju radna mesta blagajnika.
„Nigde ne vidim odgovor na pitanje koja se to nova radna mesta otvaraju“, kaže Miler za DW, „tim pre što se i u industriji i posebno u maloprodaji time postupno ukidaju sistemi koji služe nabavci i čuvanju gotovine, pa se tako ukidaju i mnoga radna mesta.“
S druge strane, „banke mogu da uvedu taksu na svaku transakciju koja bude išla preko kartica“, što predstavlja dodatni trošak za građane.
Dokidanje privatne sfere
Sasvim je drugi problem to što „svaki korak kojim se smanjuje upotreba gotovog novca istovremeno predstavlja i novi gubitak lične ekonomske slobode građana“ kako je to nedavno rekao član uprave Nemačke centralne banke Karl Ludvig Tile.
Osim toga, svako elektronsko plaćanje je nepobitno svedočanstvo o novčanoj transakciji kojim raspolažu banke i, po potrebi, i država. Dokidanje gotovinskog plaćanja je dokidanje privatne sfere i samim tim i lične slobode.
Nestanak gotovine znači i mogućnost da država preko banaka potpuno kontroliše građane – svako ko je previše kritičan ili subverzivan za neki totalitarni sistem, jednim pritiskom na dugme bi mogao da postane siromah koji sebi ne može da plati ni hranu.
„Esencijalna lična sloboda“
Još u martu 2016. godine, najstarija nemačka organizacija za zaštitu podataka o ličnosti Digitalna kuraž sastavila je pismo upućeno ministru finansija, u kojem se traži da se odustane od daljih mera ukidanja gotovinskog plaćanja, a koje je građanima prosleđeno na potpisivanje.
Akcija se u međuvremenu pridružila sličnim akcijama u drugim zemljama EU, a rezultat je bio porazan za zagovornike širenja bezgotovinskog plaćanja: čak 87 odsto građana je protiv postepenog ukidanja gotovinskog plaćanja i u posedovanju gotovine vidi „esencijalnu ličnu slobodu“. U tome posebnu težinu ima i činjenica da je gotov novac „u slamarici“ zaštićen i od negativnih kamata i od propasti banaka.
A što se tiče tvrdnji o povećanju bruto društvenog proizvoda, „činjenica da građani možda lakše troše novac ako plaćaju karticom, ne znači da imaju više novca“, kaže za DW stručnjak za finansije Dirk Miler, dodajući da „ako ljudi nemaju više novca koji mogu da potroše, bilo kao gotovinu, bilo u elektronskoj formi, ne vidim načina na koji bezgotovinsko plaćanje može da poveća BDP“.