Nacionalisti su pobedili

Obeležavanje 25. godišnjica od početka rata u BiH, za sve je podsećanje na strahote. Preživeli se prisećaju ubijenih članova porodica, prijatelja i komüija. I tuguju. Oni, koji snose krivicu, ne žele da se sećaju. A kada se u razgovoru dođe na tu temu, onda je negiraju. Ili se pravdaju. Često teorijama zavere. Krivci su uvek oni drugi ili apstraktne, više sile.

Ko se zatekne u Sarajevu i želi da poseti Visoku kancelariju međunarodne zajednice OHR, mora da pređe preko Mosta Suade i Olge. Njih dve, Suada Dilberović i Olga Sučić, su 5. aprila 1992. ubijene hicima ispaljenim iz sarajevskog hotela „Holidej in“, koji su prethodno zaposeli srpski nacionalisti. Olga (34) je bila zaposlena u upravi grada Sarajeva, a Suada (23) je bila studentkinja iz Dubrovnika. Olga je bila katolkinja, Suada muslimanka.

Protiv nacionalističkog ekstremizma

To što su obe pripadale različitim religijama, tada za demonstrante nije igralo nikakvu ulogu. Kao ni to da se Igor pridružio spontanoj grupi koja je u hotelu pronašla i ubila snajperiste. Igor je bio Srbin. On je kasnije, zajedno sa Bošnjacima i Hrvatima iz Sarajeva, kao antisnajperista branio opkoljeni grad od trupa koje su bile pod komandom srpskog nacionalističkog ekstremiste Ratka Mladića. S obzirom na to da mu je pošlo za rukom da pogodi nekoliko snajperista druge strane, morao je nakon rata da promeni ime i da nestane. Uostalom, kao i stotine drugih Srba iz Sarajeva, koji su danas za većinu Srba u Srbiji i Republici Srpskoj – izdajnici. Zamenik komandanta branilaca Sarajeva, Armije BiH, general Jovan Divjak, koji potiče iz Beograda, do dan-danas je ostao u Sarajevu. Tamo je narodni heroj. Istovremeno, on mora da se pazi od osvete srpskih nacionalista.

Branioci se nisu samo borili za svoj grad, već i protiv nacionalističkog ekstremizma druge strane. Branili su multinacionalni, multiverski princip, i princip tolerancije od nacionalizma. Oni su, kako je jednom prilikom rekao general Divjak, „branili vrednosti Evrope od varvarstva“. Za razliku od njih, napadači su želeli da unište takvo društvo i takve vrednosti. Želeli su da osvoje što više teritorija i prognaju pripadnike drugih nacionalnosti. Politika i zločin „etničkog čišćenja“, bili su planirani od samog početka. I to nije radio samo Slobodan Milošević, već i hrvatski predsednik Franjo Tuđman.

Nacionalizam je nagrađen

Ta dva predsednika su se, prema izjavama mnogih srpskih i hrvatskih političara, kao i ljudi iz vojnog vrha, susrela u martu 1991. u Hrvatskoj kako bi dogovorila buduću podelu Bosne i Hercegovine. Oni jesu bili protivnici, ali su se slagali oko sprovođenja nacionalističkog principa. Rat u BiH ne simbolizuje uzajamnu borbu između bosanskih etničkih grupa Srba, Hrvata i Muslimana, već spolja nametnutu borbu nacionalističkog principa, protiv postojećeg multinacionalnog društva.

Iz te borbe, kao pobednici su izašli nacionalisti. I to na sve tri strane. Na kraju rata je i na strani branilaca preovladao verski obojen muslimansko-bošnjački pravac. Bosansko-hercegovačka tradicija multietničkog i multireligioznog društva živi doduše u sećanju, ostala je u ponekom običaju, u krugovima intelektualaca, u svetu kulture i muzike. Ali politički je ona potisnuta u stranu.

Zbog toga što je međunarodna zajednica u mirovnim pregovorima u Dejtonu 1995. prihvatila nacionalističke kriterijume podele zemlje, negirana je jedna veličanstvena kultura. Evropa u Bosni i Hercegovini na žalost nije branila svoje sopstvene vrednosti. Ima li uspon nacionalizma u Evropi i zemljama Evropske unije ikakve veze sa ishodom rata u BiH? U svakom slučaju, ekstremistički nacionalizam je, na primeru BiH, ne samo postao moguć, već je i nagrađen.

Erih Ratfelder je nemački novinar i piše za „Tagescajtung“. Autor je više knjiga o Balkanu, Bosni i Kosovu. Živi i radi u Sarajevu i Splitu.