Napad kao odbrana jednog autokrate
4. avgust 2017.
„Patnja koja je pričinjena Poljskoj od strane Nemaca i u ime Nemačke jednostavno je nezamisliva. Mi Nemci osećamo veliku sramotu zbog tih zločina. Zbog toga smo preuzeli odgovornost u prošlosti i to ćemo činiti i u budućnosti“, rekao je nemački ambasador u Poljskoj Rolf Nikel, nedavno u govoru povodom nacionalnog Dana žalosti u Poljskoj.
Zaista, monstruoznost nemačkih zločina i prema Poljacima koji nisu Jevreji, uključujući masakr 150.000 civila tokom Varšavskog ustanka 1944. godine, ostaju zauvek sramota i užasna nepravda. Tim pre što niko od Nemaca nikada nije odgovarao pred sudom zbog tih zločina. I to ostaje mrlja u istoriji nemačkog pravosuđa.
Ti zločini imaju ne samo moralnu, već i materijalnu tamnu stranu: samo za nadoknadu Varšavi, Nemačka bi morala da plati 45 milijardi dolara – to je 2004. godine, izračunao tadašnji gradonačelnik Varšave, pokojni Leh Kačinjski.
Ako se takva računica primeni na celu zemlju, odšteta bi verovatno bila suma koja je deset do dvadeset puta veća. To je suma koju bi mogle da isplate samo buduće generacije i to decenijama. Kada uzmete u obzir da je Nemačka poslednje reparacije Francuskoj i Belgiji za prvi Svetski rat (!) isplatila tek 2010. godine – stičete predstavu o dimenzijama ovih potencijalnih potraživanja.
Ali, upravo iskustvo sa reparacijama posle Prvog svetskog rata bilo je posle Drugog svetskog rata povod da se ne ponovi ista greška. Jer, smatra se nespornim da su teret reparacija i ekonomska kriza do koje je zbog toga došlo utrli put za Hitlerovu diktaturu. Pobedničke sile su iz toga izvukle pouku. Zbog toga su 1953. Londonskim sporazumom – naravno, bez učešća Sovjetskog Saveza i Poljske – reparacije odložene za ne zna se kad.
Ali, pod utiskom radničkog ustanka 17. juna 1953. u DDR-u, i Sovjetski Savez se odrekao reparacija, kako bi ekonomski pomogao novoformiranoj socijalističkoj nemačkoj državi. Pod pritiskom Kremlja, to isto je učinila i bivša komunistička vlada Narodne Poljske. To je bila teška, ali ipak mudra odluka.
Poljska vlada je to ponovo potvrdila 2004. godine kada tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder zauzvrat Varšavi obećao da Nemačka neće podržati zahteve Nemaca proteranih iz Poljske. Jer, odustajanje od bivših istočnih teritorija Nemačke viđeno je kao deo obeštećenja Poljskoj za nemačke zločine.
Time je stvar sa reparacijama zapravo trebalo da bude završena. Postavlja se pitanje zašto je vladajuća konzervativna stranka „Pravo i pravda“ (PiS) reparacije vratila na dnevni red?
Za to postoji jednostavno objašnjenje: Za pravog vladara Poljske, Jaroslava Kačinjskog, spoljna politika nije ništa više nego sredstvo unutrašnje politike. Imajući u vidu tenzije u vladinom taboru nakon za sada neuspele reformu pravosuđa, Kačinjski i njegov ministar odbrane Antonio Macierevič očigledno žele da skrenu pažnju javnosti. Slogan „Poljska više nije na kolenima“ i hvata se u koštac sa moćnim susedom Nemačkom dobro prolazi kod nacionalno orijentisanih birača.
Raspirivanje neprijateljskih osećanja prema Nemačkoj je i u vreme komunističke vladavine bio efikasan način da se narod prikloni onima na vlasti. Pored toga, ova inicijativa može da se shvati kao odgovor na kontinuirane kritike iz Nemačke i Brisela. „Deca i unuci degenerisanih ubica neće nas učiti demokratiji“, rekao je Bartoš Kovnacki iz PiS-a, inače zamenik ministra odbrane o kojem je poslednjih dana u nemačkoj štampi bilo reči da ima sumnjive kontakte u Rusiji.
To što se Poljska odrekla reparacija omogućilo je prosperitet Nemačke. Čak iako je pitanje reparacija samo instrument unutrašnje politike, podsticanje odbojnost protiv Nemačke je otrov za osetljive odnose dve zemlje. To je dokaz anahronih i nemilosrdnih političkih shvatanja Jaroslava Kačinjskog za kojeg cilj održavanja moći opravdava sva sredstva.
S druge strane, Nemci takođe moraju biti svesni da su odustajanjem od reparacija i Poljaci doprineli obnovi i na kraju krajeva današnjem blagostanju u Nemačkoj. I to uprkos nezamislivoj patnji koja im je pričinjena od strane Nemaca i u ime Nemačke.