NATO je bio juče
13. oktobar 2017.
Vodeći nemački stručnjaci za bezbednost više ne vide SAD kao najvažnijeg saveznika i smatraju da bi Berlin, kada je reč odbrambenoj politici, više trebalo da se fokusira na EU umesto na NATO. To proizilazi iz ankete sprovedene među 200 stručnjaka za odbrambena pitanja iz politike, privrede, međunarodnih organizacija i medija.
Rezultate istraživanja objavio je briselski trust mozgova „Prijatelji Evrope“ (Friends of Europe). U njoj se iznosi tvrdnja da je privredno najsnažnija evropska zemlja, kada se radi o odbrambenim pitanjima, živela o trošku svojih partnera, te da bi sada trebalo više da učini za svoju odbranu.
Autor studije, novinar Pol Tejlor, smatra da se svet Angele Merkel poslednjih godina drastično promenio, te da sada i sama kancelarka mora da se menja. „Dva velika šoka su trgla Merkelovu iz opuštenosti kada je reč o odbrambenoj politici, kao i čitavu Nemačku sa njenom udobnom pozicijom u centru Evrope, okruženom saveznicima iz NATO i partnerima iz EU“, kaže Tejlor za DW.
Ta dva šoka su ruska aneksija Krima 2014. godine i izbeglička kriza 2015. godine. „Ona je tada donela odluke koje su štetile njenoj političkoj karijeri, ali ti događaju promenili su i njen pogled na svet i njeno viđenje Evrope.“
Tejlor kaže da je Merkelova bukvalno dala da se izrade geografske karta na kojoj je istom bojom označena cela Šengenska zona, kako bi svakom upalo u oči da se Nemačka „graniči“ u stvari sa Rusijom, Ukrajinom, severnom Afrikom i Bliskim istokom.
Ništa bez više novca
Tejlor kaže da je Merkelova uvidela da je višegodišnjim smanjenjem vojnog budžeta oslabila Bundesver. Do zaokreta je došlo 2016. godine. Ipak biće potrebno mnogo vremena da se izjednače nedovoljna finansijska izdvajanja iz prošlosti. Otprilike petnaest godina će biti potrebno da se modernizuje ratno vazduhoplovstvo.
Pri tom, kaže Tejlor, nije problem novac već mentalitet. Nemačka je u mogućnosti da izdvoji više novca za odbranu. I pored istorijskog tereta nema opravdanja za to što Nemačka drugim zemljama prepušta „prljav posao“. „Senke prošlosti su teret za Nemačku, ali istovremeno joj omogućuju komotnu poziciju.“
Moguću promenu kursa Merkelova je već nagovestila. Njena čuvena izjava „mi Evropljani moramo našu sudbinu da uzmemo u svoje ruke“, odnosi se na dvosmislene izjave Donalda Trampa o kolektivnoj bezbednosti NATO. Ali izdvajanjem tek 1,2 odsto društvenog proizvoda za vojsku Nemačka je daleko od obaveze od dva procenta koju predviđa ATO. I vrlo je malo verovatno da bi američki pritisak, kakav god on bio, tu nešto mogao da promeni.
Ulrike Franke iz Evropskog saveta za međunarodne odnose čak veruje da bi pritisak Vašingtona bio kontraproduktivan. Ona zahteva novu orijentaciju Nemačke bezbednosne politike u smeru EU. „Trampova vlada potkopava rastuću spremnost nemačkog društva na veća izdvajanja za odbranu i snažniji angažman. Tramp važi za zagovornika rata i Nemci strahuju da bi SAD na čelu sa njim mogle da započnu rat u koji bi bio uvučen NATO, pa tako i Nemačka.“
EU kao izlaz?
Govoreći o inicijativama u prošlosti za zajedničku evropsku odbranu Elis Bilon-Galand iz Evropske liderske mreže, kaže da se radi „o nizu propuštenih prilika“. Ali ima inicijativa koje obećavaju. Jedna od njih je takozvana stalna strukturna saradnja. Ideja je povezivanje resursa koje podržavaju Nemačka i Francuska. Tako su dve zemlje recimo najavile da žele zajednički da razviju borbeni avion i time podstaknu intenzivniju evropsku saradnju na polju odbrane. „Opšti je utisak da je sada vreme da se zaista nešto učini“, kaže Bilon-Galand.
Ali bez obzira koliko Merkelova i njeni budući partneri u vladi izdvoje novca za odbranu, Pol Tejlor veruje da stvari treba bitno menjati. On misli da bi Bundestag morao unapred paušalno da odobri angažmane Bundesvera, umesto da odobrava svaku misiju pojedinačno kao što je danas praksa. Tejlor se zalaže i za to da se olabave propisi za izvoz oružja. On smatra da bi efikasnije bilo kada bi propisi bili regulisani na nivou EU.
„Dvanaest meseci nakon referenduma o Bregzitu, EU je postigla više nego u prethodna četvrt veka na putu ka evropskoj odbrambenoj uniji“, piše Tejlor. On veruje da izlazak iz EU znači kraj britanske „blokade“ te da će se time ubuduće ubrzati proces donošenja odluka. Ipak, Berlinu i Parizu savetuje da i dalje traže saradnju sa Velikom Britanijom, koja više od svih evropskih zemalja ulaže u odbranu.
Sad ili nikad
Tejlor u knjizi pokušava da pokaže navodne deficite nemačke odbrambene politike i razotkrije taj, po njemu, zastareo način razmišljanja. Istovremeno on smatra da je „retko kada bio tako povoljan trenutak kao sada da se napravi veliki korak napred“. Pretpostavka za to je, međutim, da se Nemačka i Francuska dogovore šta su njihovi glavni odbrambeni prioriteti.
„Dogovor bi morao da objedini francusku sklonost ka brzim i oštrim vojnim intervencijama i sklonost Nemačke ka široj taktici, koja predviđa izbegavanje sukoba i obuhvata mere za uspostavljanje stabilnosti nakon vojnih sukoba, za obnovu zemlje i izgradnju državnih organa“, piše Tejlor. Ali „ako dve vodeće zemlje EU pronađu kompromis“, uveren je Tejlor, „odmah će im se priključiti većina drugih zemalja članica“.