„Ne možete da nas ubijete. Pokušali ste, ali niste uspeli“

Jošla se bavi i savremenim plesom. Njena crna kosa je vezana u rep. Njen pogled je koncentrisan, njeni pokreti snažni. Plesom prati tužnu klavirsku muziku. Na sebi ima dugački plavi ogrtač, koji se njiše uz svaki pokret. Glumica igra odlomak iz svog novog pozorišnog komada „Romski grad – Grad slobodnih".

DW se sastao sa Vajs u prostorijama za probu, na obodu Berlina. Ova 41-godišnjakinja ima glavnu ulogu u predstavi, koju je osmislila sa svojim internacionalnim umetničkim kolektivom „Romnja Pauer", sastavljenom od umetnika romskog i sinti porekla.

Priča o Riti Prigmor

Komad „Romski grad" oslikava priču preživele Sinti Rite Prigmor i njene preminule bliznakinje Rolande. Tema je Jošli bliska, jer su i njenu porodicu progonili i ubijali. Nacističkii režim je hvatao i izolovao Sinti i Rome iz društva. Na mnogima su vršeni eksperimenti, ili su bili deportovani u radne i koncentracione logore.

Tako je bilo i porodici Rite Prigmor. Jošla je za DW ispričala njenu životnu priču, koje se inače često priseća. I povrh toga, deluje kao da i dalje ne može u potpunosti da prihvati šta se desilo. Ritinu majku su pokušali prinudno da sterilišu, ali su otkrili da je trudna sa bliznakinjama. Dat joj je izbor – ili će dati decu nacistima da se nad njima vrše eksperimenti, ili će da joj ubiju roditelje i baku. Rita je tako dala svoje bliznakinje nacistima.

Bliznakinjama su otvaralii glave da bi im ubacivali mastilo u oči, kako bi braon oči postale plave. Rita je preživela, njena sestra Rolanda je preminula.

Trauma u sopstvenoj porodici

Jošla zamuckuje. Deluje kao da joj kreću suze. Njen pogled je oštar. „Koliko zao neko mora da bude, da bi nekome tako nešto uradio? Kada razgovaram sa preživelima, osećam njihov bol".

Jošlin deda je bio u Aušvicu. Uspeo je da preživi. Od sedmoro braće i sestara, samo je još jedan brat sa njim uspeo da pobegne. Njena baka je bila u logoru Dahau i takođe je preživela. Jošla pripada trećoj generaciji posle Aušvica. Ali nacistički genocid nad Romima je i na nju ostavio veliki trag.

„Kada god bih posetila baku i deku, uvek bismo razgovarali o tom periodu, bilo da smo pominjali samo neke momente, ili razgovarali o onim najgorim događajima".

Proba se završila. Nalazimo se u Jošlinom stanu. Umetnica sedi na zelenom kauču u dugačkoj crvenoj haljini. Pokazuje nam stare porodične crno-bele slike. Porodicu spominje kroz osmeh. Ipak, porodična trauma je ostavila posledice. Njeni baba i deda su patili od strahova i stalno previše o svemu brinuli. „Moja baka bi se jako potresla, ako bih noću zakasnila kući koji minut. Pitala bi me kako smem tako da se ponašam. Ali, jednostavno se plašila za mene. Plašila se stalno da će nešto da mi se desi". To se na Jošlu prenelo, te je kao dete bila veoma plašljiva.

Generacijske posledice

Slučaj Jošline porodice nije izolovan. Posledice nacističkog progona Roma i Sinti na naredne generacije do sada nisu sasvim istražene.

Nezavisna komisija za anticiganizam je 2021. godine objavila izveštaj u kom se navodi da porodice preživelih imaju traumatske posledice. Savezna Vlada je zatražila od ove komisije da istraži situaciju Sinti i Roma u Nemačkoj u periodu od dve godine.

Trenutni projekat AMCHA, udruženja koji se bavi posledicama Holokausta, je došao do sličnih zaključaka. Kroz projekat se analizirao psihosocijalni položaj Roma i Sinti u Nemačkoj i Češkoj. Iako projekat još uvek nije završen, već su uočene posledice koje se protežu kroz generacije.

Jošla nam je pokazala i deo filma o premijeri njenog komada „Romski grad". Na bini stoji sa raskošnom haljinom, okrenuta ka publici i govori: „Ja sam Rita Prigmor. Pokušali su da mi promene gene". Za Jošlu je umetnost instrument za sučavanje s porodičnom traumom. Genocid koji su nacisti počinili, ali i rasizam koji i danas postoji je materijal iz kog ona stvara umetnost. „Sva svoja osećanja nepravde i besa transformišem u umetnost. Od njih stvaram pozorišne predstave".

Komad „Romski grad" se ne bavi samo temom nacionalsocijalizma, već postavlja i pitanje šta je Romima i Sintima potrebno, kako bi napokon bili slobodni. Zajedno sa svojim kolektivom, inspirisana komadom Bertolta Brehta „Uspon i pad grada Mahagoni" napravila je komad koji odgovara na to pitanje.

Dok govori o komadu, puna je energije: „Utopija slobode za nas znači da svetu pokažemo našu raznovrsnost, da dozvolimo sebi da živimo na autentičan način, umesto što smo samo fokusirani na naše probleme, nedostatke i stereotipe".

Na kraju komada Jošla stoji u pozadini. Gleda direktno u publiku i trijumfalno izgovara: „Da li ste znali da su najveće stope rađanja bili u posleratnim kampovima za preživele. Ne možete da nas ubijete. Pokušali ste, ali niste uspeli".

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.