Neuhranjenost dece kao prokletstvo

„Lakšmi, da li nas čuješ ?" Žene viču i trljaju ruke i noge devojčice. Njeno telo je hladno. Lakšmi leži beživotno u krilu zaposlene u državnom centru za neuhranjenu decu u indijskoj državi Madja Pradeš. Njene velike oči su širom otvorene, ali ona više ne reaguje. "Zovite hitnu", odjekuje sobom. Devojčica je satima vrištala, majka je sa njom samo na kratko izašla ispred vrata, da je umiri. Odjednom, devojčica je prestala da plače i izgubila svest.

Ubledela majka bespomoćno stoji pored ćerke. "U bolnici kažu da će kola hitne pomoći poslati samo ako to potvrdi nadležni lekar", kaže direktorka centra za rehabilitaciju neuhranjene dece, Kusum Narve. "Neverovatno", dodaje. Lekar već ceo dan nije tu, navodno ima važna posla.

Posle nekoliko minuta, žene je na svoju ruku prevoze u bolnicu, ali stižu prekasno. Lakšmi je umrla na putu. Njena smrt je primer tragedije sa kojima se Indija suočava svaki dan, posebno na selu, gde još uvek živi dve trećine od 1,2 milijarde ljudi. Na primer, u centralno-indijskoj državi Madja Pradeš, više od polovine dece ispod pet godina je ozbiljno neuhranjeno, navodi se u izveštaju vlade.

Preopterećene majke

Jedno od te dece je trogodišnja Sonu. Ona ima tipično nadut stomak. Izglednela deca imaju otečene obraze i stomake, jer se tu skuplja voda. Sonu je već bila u centru za rehabilitaciju, dobijala tri obroka, mleko i lekove. Lečenje je bilo uspšno, i od tada svake dve nedelje dolazi na kontrolu. Sonu jeca i grčevito se hvata za majku, kao da zna da joj se ne piše dobro: od pre nekoliko nedelja ona je ponovo u kritičnom stanju..

"Ja sam zbunjena i ne znam šta da radim", kaže njena majka Runa. "Moje dete je slabo. Zapravo, morala bih s njom ponovo u rehabilitacioni centar. Ali moja porodica je protiv toga." Svaki dan koji 28-godišnja Runa ne radi u polju, pogađa celu porodicu. Kao nadničarka, ona zarađuje jedan evro dnevno.

Socijalna radnica Jazmin Kan uverava majke koje su u situaciji kao Runa, da ipak traže pomoć za svoju decu, razgovara sa muževima i njihovim roditeljima, lekarima.

"Često direktna porodična sredina sprečava tretman, jer kada mlada majka na par dana sa detetom ode u centar za rehabilitaciju, onda kod kuće nema ko da kuva. Oni prosto ne misle da je situacija ozbiljna. To je to!"

Odsutnost države

Lekari koji ne reaguju i majke koje ne prepoznaju svoju nevolju, spisak uzroka neuhranjenosti je dug. Često i same majke pate od neuhranjenosti, pa je anemija uobičajena bolest tri četvrtine svih indijskih beba. U mnogim selima su nevladine organizacije prve ponudile medicinsku pomoć, objašnjava Haršal Džarivala.

"Neke majke na početku nisu htele da nas puste u svoje domove. Nisu htele da svoju decu stave na vagu, verujući da će im se dete od toga razboleti." To je razlog zašto se mnogi zabrinuti roditelji i dalje okreću narodnim lekarima koji dolaze u selo. U nekim porodicama, neuhranjenost kod deteta se smatra prokletstvom, jer niko ne zna zašto je dete sve mršavije. Države u tim selima nema. I to, mada postoji niz socijalnih programa i zakona koji upravo tim siromašnim ljudima garantuju sledovanje hrane. Jedan od ovih programa je eksplicitno za neuhranjenu decu i njihove majke.

Stvarnost je, međutim, drugačija. Vladini programi jesu dobro opremljeni, u to nema sumnje. Indija ima resurse, ali istim loše upravlja, a uz tu je i problem korupcije. Dok pomoć stigne do ugrženih ljudi, može biti prekasno. Kao u slučaju male Lakšmi. Kada je umrla, trogodišnja devojčica je imala samo 3,9 kilograma.