Ništa nije prošlo!
11. novembar 2018.To je mogao biti dan kada bi se deo naše zajedničke istorije zauvek smestio u memorijalne centre i muzeje. Dan kada se državni rukovodioci rukuju znajući da posle stotinu godina, užasi Prvog svetskog rata blede u sećanju i postaju stvar istoričara. Ali sa bojnih polja Ipra i Verdena na kojima je pala mladost Evrope, izmučena i napaćena u krvi i prljavštini, iznenada se ponovo izdiže opomena šokantne savremenosti.
„Istorija ponekad preti da ponovi svoj tragični tok, uništavajući nasleđe mira za koji verujemo da smo ga zapečatili krvlju svojih predaka" - ove reči francuskog predsednika pred više od šezdeset šefova država u Parizu ne mogu biti jasnije. Emanuel Makron upozorava na „stare demone" i „nove ideologije" koji ponovo ugrožavaju mir.
Demokratije Evrope deluju dezorijentisano i iznenada su se našle na jednom nesigrunom i neizvesnom putu. U zemljama kao što su Poljska, Italija ili Mađarska, populisti koriste uznemirenost svojih građana da sa alatima iz prošlosti unište zajedničku budućnost Evrope.
Duhovi s kraja 19-og i početka 20-og veka su ponovo među nama. Manjine su ponovo krive za svako zlo u društvu. U Italiji Mateo Salvini demonizuje migrante i manjine i širi mržnju u društvenim medijima. U Poljskoj, Jaroslav Kačinjski truje odnose sa evropskim susedima i stvara autokratski nacionalizam. Viktor Orban koristi sva sredstva iz priručnika fašizma, od ksenofobije do antisemitizma, kako bi učvrstio svoju korumpiranu diktaturu. Marine Lepen hoće da potisne Francusku u nacionalnu izolaciju, a političari u Velikoj Britaniji, kao Boris Džonson, koriste Bregzit kako bi iz mrtvih digli Britansko carstvo.
Između našeg još uvek mirnog svakodnevnog života u Evropi i ponora koji se otvara iza ovih političkih pokreta, nalazi se samo šačica odgovornih političara i ugovori Evropske unije.
Mnogi građani u Evropi imaju nejasnu čežnju za prošlošću koju smatraju boljom od sadašnjice. Oni ne razumeju ili odbacuju zahteve velkih tehnoloških promena. Osećaju se pregaženi, preopterećeni i prepušteni sami sebi. A onda se pojave novi politički slatkorečivi lovci na duše i pričaju im nešto o zavičajnom crkvenom tornju, koji navodno ugrožavaju došljaci muslimani. Nema veze to što u tu crkvu već godinama skoro niko ne ide. Ili podstiču zavist prema komšijama i proglašavaju ih neprijateljima svoje domovine, kao što se to dešava u Italiji protiv Nemačke ili u Velikoj Britaniji protiv ostatka Evrope.
Svi sastojci za otrovnu mešavinu koja je pre sto godina dovela do opšte katastrofe su ponovo tu: nacionalizam, isključivanje drugih, verovanje u sopstvenu ili nacionalnu posebnost, mržnja protiv onih koji misle drugačije i nasilje. Doda li se tome malo političkog slepila, tvrdoglavosti i opsesije vlašću - onda je dovoljna samo iskra da ponovo dođe do velikog požara.
U jednom vatrenom govoru, na nedavnom sastanku u Helsinkiju, Donald Tusk je pozvao evropske hrišćanske demokrate da se za demokratiju bore na barikadama. Nažalost, njima uopšte nije do toga, kao što se vidi u Austriji. Ovo više nisu počeci, ovo je uzelo maha. I dok se usred Evrope dovodi u pitanje nezavisnost pravosuđa, ućutkuje štampa, onemogućava funkcionisanje građanskog društva - reakcija je nemo posmatranje i (pod)sećanje na nasleđe Zapada.
Nekoliko decenija smo živeli u radosnom uverenju da je naša budućnost u demokratiji i slobodi - bezbedna. Ne moramo se osvrnuti na odvratno ponašanje Donalda Trampa na komemoraciji u Parizu: na to što nije smatrao potrebnim da oda počast američkim palim borcima i na to što neće učestvovati na mirovnoj konferenciji. On ne veruje u pouke iz prošlosti ili u multilateralizam. Međutim, latentnu pretnju koju predstavlja američki predsednik Evropa može preživeti samo ako stoji rame uz ramena i traži ono zajedničko, zapostvljajući detalje.
Sto godina nakon završetka Prvog svetskog rata, pogled na sadašnjost pokazuje šokantno saznanje da prošlost nije prošla, ona čak nije ni gotova. Ništa nije gotovo.