Nova kulminacija izbegličke krize u Grčkoj?
29. oktobar 2019.
„Mama Roza, molim vas, pustite me da uđem. Večeras je gejm!“ – preklinje mladi Avganistanac Rozu Hanzen. Ona je inače veoma stroga kada je reč o vremenu koje je predviđeno za primanje migranata. Nemica koju zovu „Mama Roza“ i njen medicinski tim do 18 sati uveče na raspolaganju je izbeglicama. Od 2017. ona ima svoju „mobilnu ordinaciju“, ambulantna kola s hamburškim tablicama, u blizini solunske železničke stanice. S mladim Avganistancem ona ovoga puta pravi izuzetak. Jer kad on kaže „gejm“, onda on ne misli na „igru“ ili sport. Taj izraz na engleskom ovde znači: pokušaj prelaska granice prema Severnoj Makedoniji ili Albaniji. On dobija i tablete s kojima će kasnije krenuti na put.
„Solun je tranzitni grad. Niko ovde ne želi da ostane. Granice nisu daleko“, objašnjava Hanzen. I zbog toga je kvart oko železničke stanice stecište izbeglica koje žele dalje. Uglavnom imaju problema sa žuljevima ili sa upalama zbog uboda insekata. „U lošim higijenskim uslovima žuljevi i ubodi insekata mogu veoma brzo da postanu ozbiljan problem“, kaže medicinska sestra iz Nemačke.
Nova vlada, oštrije mere
Pre nekoliko nedelja izbeglice su počeli da prebacuju iz pretrpanih prihvatnih centara na Samosu i Lezbosu u manje kampove na severu Grčke. To nije ništa novo, to se radi još od 2016, objašnjava advokat Vasilis Hronopulos: „To je apsolutno neophpdno iz humanitarnih razloga. Ali i kampovi u unutrašnjosti zemlje su već na ivici kapaciteta.“
„S velikim brojem izbeglica koje su došle u Grčku ovog leta smo praktično ponovno kod brojki iz 2016“, kaže Hronopulos. A tu je još jedan problem: „Uslovi u kampovima nisu dobri. I pitanje je da li su odgovarajući za zimu koja dolazi.“ Advokat naglašava da je situacija u kojoj se nalaze izbeglice generalno neizvesna: „Oni imaju osećaj da su u slepoj ulici.“ Grčki sistem im, kaže, pruža doduše određenu podršku, ali oni ipak osećaju da su prepušteni sami sebi.
Roza Hanzen se pita da li je ta podrška adekvatna. Od jula je u Atini na vlasti konzervativna vlada. Još tokom predizborne kampanje novi premijer Kirijakos Micotakis obećao je da će pooštriti tretman izbeglica i čini se, bar na prvi pogled, da namerava da održi reč. „Otkad je Micotakis na vlasti izbeglice više ne dobijaju broj socijalnog osiguranja (AMKA)“, objašnjava Hanzen. Pre su, kaže, s tim brojem imali pravo na besplatno zdravstveno osiguranje, a sada im je to pravo oduzeto i to je, smatra medicinska sestra iz Nemačke, protivzakonito. I još nešto uočava: „Od smene na vlasti više zlostavljanih migranata dolazi da traži medicinsku pomoć.“ Mnoge izbeglice se žale na policijsko nasilje.
Nasukani i zaboravljeni
Trenutno u Grčku dolaze pre svega mladi muškarci bez porodica. Oni stižu iz Avganistana, Pakistana, Iraka, Sirije, ali i iz zemalja sa severa Afrike. To su migranti koje niko ne želi i na koje i u Nemačkoj gledaju kao na pretnju. Roza Hanzen nema problema s njima. Ona je majka dvoje dece i ima razumijevanja za ljude koji se boje. Zna i par reči na arapskom i na persijskom, pa i tako smiruje situaciju kada dođe do prepirki. Mešavinom strogosti i majčinske brige stvorila je autoritet.
Ali ne osećaju se samo izbjeglice prepuštene same sebi, već i mnogi Grci. Pre nekoliko dana stanovnici malog sela Vrasna Paralija na severu Grčke postavili su barikade. U tom selu stanuje i Sultana Kluk, Grkinja koja je više od 40 godina živela u Štutgartu: „Naše selo ima stotinak stanovnika, a u njemu živi 1.500 izbeglica. Sada su hteli da nam autobusima dovezu još 2.000 izbeglica.“ Sultana kaže da je situacija u selu napeta, da ona ima razumevanja za ljude u nevolji, ali da ovako više ne ide.
Sultana ne misli međutim da je situacija eskalirala. Mnogi u Vrasni Paraliji imaju dobar odnos s izbeglicama: „Mi smo donirali odeću, hranu i bicikle. I otvorili smo prodavnicu s halal-proizvodima.“ Ali u selo su prestali da dolaze turisti. Nekoliko vlasnika hotela je, priča Sultana, dobilo pola miliona evra da u svoje objekte trajno smeste izbeglice. A u ostale hotele više niko ne dolazi. „Pa ne mogu sve izbeglice da ostanu u Grčkoj“, kaže Sultana.
Sporazum s Turskom samo mrtvo slovo na papiru
To misli i premijer Kirijakos Micotakis. Uskoro bi trebalo da bude usvojen zakon o reformi prava na azil. Premijer je obećao da će procedura obrade zahteva za azil biti ubrzana. Svaki zahtev bi i sada trebalo da bude obrađen u roku od šest meseci, ali mnogi potražioci čekaju i po dve godine. Prema sporazumu između Evropske unije i Turske svi potražioci azila kojima je zahtev odbijen trebalo bi da budu vraćeni u Tursku.
Advokat Vasilis Hronopulos tvrdi da Atina zakone o azilu želi da pooštri i na papiru i u praksi, ali boji se da bi to moglo da izazove efekat suprotan od željenog: „U pravilu se procedure usporavaju kada se u njih uvode nove procedure. Pored zahteva koji su na razmatranju u drugoj instanci, agencije su trenutno suočene s 90.000 novih zahteva. Nema mnogo smisla razmišljati o brzini automobila koji voziš, ako stojiš u zastoju.“
San o sporazumu s Turskom koji će rešiti sve probleme već je odsanjan. „Strašilo plaši ptice samo dok se one na njega ne naviknu, a ovaj sporazum je prestao da funkcioniše nakon tri i po godine“, kaže Hronopulos, ali i dodaje: „Izbeglice znaju šta ih čeka i uprkos tome dolaze“.
Roza Hanzen to potvrđuje. Njoj po medicinsku pomoć svakoga dana dolaze nove izbeglice. Ton među njima je, kaže, postao grublji, raspoloženje napeto. Za „Mamu Rozu“ to je posledica neizvesnosti koja vlada dok se čeka rešenje iz Evropske unije.