Zaboravljeni na Balkanskoj ruti

„Ovde smo samo privremeno“, kaže Abdulamir Husein i smeška se svojoj supruzi kao da od nje želi da dobije potvrdu bar laganim klimanjem glave. Ali ona samo ćuti i netremice gleda u svoje ruke. Na oboma se vidi da su iscrpljeni – 49-godišnji Iračanin i njegova obitelj već deset godina su u bekstvu. Trenutno su u Solunu. Oni su među 7.000 izbeglica u Grčkoj koji čekaju da budu prebačeni u neku od severnih zemalja Evrope u sklopu programa Evropske unije o raspodeli izbeglica.

Nakon američke invazije, situacija u Iraku bila je slična ratu. Porodica Husein 2006. je pobegla u Siriju u kojoj je tada još bio mir. Abdulamir je tamo prešao na hrišćanstvo. „Iz uverenja“, naglašava on dok prstima dodiruje krst na lančiću oko vrata. „U Siriji smo dobro živeli, dok i tamo nije došao rat.“ Onda su otišli u Tursku. Bile su to četiri strašne godine. Tamo su ih, priča, nekoliko puta napadali fanatični muslimani. „Ponovo smo morali da bežimo.“

Odiseja

U januru 2016. uspelo im je da jednog sina i najstariju ćerku s njenom bebom pošalju u Grčku – uz pomoć krijumčara koji na male, nesigurne čamce trpaju previše ljudi od koji svaki plaća hiljadu američkih dolara. Trebalo je da se domognu severne Evrope, kao i onih 750.000 izbeglica koje su od septembra do decembra 2015. prošle Balkanskom rutom. Njih troje stigli su do Nemačke. Kad su Abdulamir i ostatak porodice mesec dana kasnije stigli u Grčku, makedonska granica već je bila zatvorena. „Imali smo peh“, kaže on i nežno grli suprugu. Ona uzalud pokušava da zaustavi suze.

Huseinovi su 110 dana proveli u Idomeniju na grčko-makedonskoj granici. „To je bilo stravično“, kaže Abdulamir. Od ukidanja tamošnjeg izbegličkog kampa krajem maja oni se nalaze u Solunu. Čekaju da ih prebace na sever, tamo gde su im deca.

Najbrže bi išlo da krenu na sopstvenu ruku, preko Bugarske. Ta zemlja se među izbeglicama trenutno smatra novom tranzitnom zemljom. Ali, Abdulamir tužno odmahuje glavom. „Makedonci nas upozoravaju da to ne radimo.“ To je, kažu, opasno za porodice zbog „lova na izbeglice“. Tako se, naime, u međuvremenu zove nasilno postupanje bugarske policije i samozvanih građanskih straža. Osim toga, to je i težak put s mnogo brda, dolina i šuma. Nije to za umorne porodice.

„Please deport, deport!“

Od Soluna do prvog izbjegličkog logora na bugarskoj strani ima oko 500 kilometara. U Pastrogoru, malom selu uz bugarsko-grčko-tursku tromeđu, većinom su smešteni mladi muškarci iz Pakistana i Avganistana. Porodica gotovo i da nema. Na pitanje o porodicama direktor kampa Spasimir Petrov kaže: „Imamo ovde dve mongolske porodice. Oni su kineski državljani.“

Većina mladih muškaraca najradije se zadržava u maloj dvorani u kojoj imaju bežičnu vezu s internetom. Tu je par stolaca, ali oni radije sede na podu. Kad vide Petrova ustaju i pozdravljaju ga sa „helo“. Zvuči kao engleski. Pakistanac Ali Raza (23) priča da je njegov otac za putovanje do Bugarske platio 3.500 dolara. Za put do Nemačke mora da plati još 2.500 dolara. Na pitanje, zašto je na putu, odgovara kao i većina drugih: „Jer svi hoće u Evropu“. Ali stalno baca pogled na svoj mobilni telefon. Očekuje, kaže, poziv od svog „agenta“. Ali situacija na bugarsko-srpskoj granici postala je teža. Zato se nastavak putovanja odugovlači. Nakon što se nedavno saznalo da su bugarski policajci navodno učestvovali u krijumčarskim poslovima, granicu se strožije kontroliše. Neki migranti bi se u međuvremenu rado vratili kući. „Please deport, deport!“, mole tri Avganistanca direktora kampa u Pastrogoru. Oni više nemaju novca za nastavak puta – ni za povratak kući.

Krijumčarenje za mnoge „sasvim normalan“ posao

Reza i ne pomišlja na povratak – ali ni na ostanak u Bugarskoj. On želi do cilja. Kao i 28-godišnji Pakistanac Vasim Ahmad. „Juče su me Srbi po treći put vratili nazad, ali ja ću i dalje da pokušavam“, naglašava prkosno. Ahmad je pun energije iako prošle noći nije spavao. „Mnogi su uspeli. Uspeću i ja.“ Direktor kampa Petrov potvrđuje: „Gotovo niko ne želi ovde da ostane.“

Od oko 10.000 zvanično registrovanih potražilaca azila u Bugarskoj, ovde nije ostao gotovo niko. Većina želi na sever Evrope. Ta želja izbeglica mnogima u okolini izbegličkog kampa pruža privlačne mogućnosti za zaradu. U obližnjem gradiću Ljubimecu vlasnik jedne automehaničarske radionice žali se da već mesecima ne može da nađe majstora: „Ko god ima auto, može da sa nekoliko prevoza izbeglica zaradi više nego što ja mogu ga mesečno platim“.

Novi cilj: Italija

Onaj ko je na kraju uz pomoć krijumčara ili bez njih prešao bugarsko-srpsku granicu obično se kreće ka severozapadu. Sledeća granica nalazi se 900 kilometara dalje, prema Mađarskoj. Na području uz srpsko-mađarsku granicu ima mnogo migranata. Oni žele da podnesu zahtev za azil u Mađarskoj. Ali ta članica Evropske unije od jula prima maksimalno 30 izbeglica na dan. Sve osobe koje ilegalno pređu granicu i budu uhvaćene na području do osam kilometara od granice, mađarske vlasti vraćaju nazad u Srbiju. Oni završavaju u tranzitnoj zoni ili u prihvatnom centru u Subotici.

I tu se susreću uglavnom Pakistanci i Avganistanci. „Gotovo svako pokušava ilegalno da pređe mađarsku granicu. Neki uspeju, a neki ne“, kaže direktor prihvatnog centra Lazar Velić. Među one koji nisu imali sreće spada i Horam Šehzad. Taj 30-godišnjak nije samo vraćen natrag u Srbiju, već su ga mađarski policajci brutalno pretukli. „Ovde na glavi još imam rane“, pokazuje Horam. Njegov novi cilj je Italija. „Čuo sam da se tamo jednostavnije dobija azil i onda može da se putuje svuda po Evropi“.

Dok je snabdevanje migranata u Subotici koliko-toliko normalno, deset kilometara severozapadno situacija je strašna. Na graničnom prelazu Kelebiji svoju priliku čeka oko 200 ljudi. Još 300 ih je nešto istočnije, kod Horgoša. Te dve tranzitne zone podsećaju na Idomeni. Ipak, migranti se u tranzitnoj zemlji Srbiji osećaju donekle dobrodošli.

„Zar se ne bojite izbjeglica?“

U susednoj Mađarskoj odbojnost se brzo oseti. „U našem gradu nema izbeglica – i dobro je što je tako“, kaže 60-godišnja Mađarica u Đeru, gradu sa oko 130.000 stanovnika koji je već blizu austrijske granice. Ona ne želi da kaže svoje ime. „Mi ne želimo izbeglice, one samo donose probleme“, kaže dok kaži veš. Ona drži jedan turistički kamp. Dodaje da samo treba pogledati Nemačku. „Zar se tamo ne bojite“, pita. Ta žena očigledno i ne sluti koliko u stvari ima izbeglica u njenom gradu. Većina samo na jednu noć, pre nego što nastave putovanje u Austriju, a onda dalje u Nemačku.