Obnovljiva energija na klimavim nogama

Onaj ko vozi automobil po poledici dobro zna da mora da bude oprezan kada koči. Ako prejako pritisne kočnicu, automobil će u sekundi skliznuti sa puta, okrećući se bez ikakve kontrole. Baš kao što naglo kočenje na poledici ne daje željeni rezultat, tako je i reforma zakona kojim je regulisana proizvodnja i distribucija ekološki podobne struje u Nemačkoj pogrešan način da se nastavi reforma energetskog sektora.

Vlada demohrišćana i socijaldemokrata je leta 2014. usvojila promene u zakonskoj regulativi, kojom je bilo određeno koliki dodatak na svaki kilovat ekološke struje dobijaju proizvođači. Cilj je bio da buduća povećanja cene ne budu prouzrokovana tim dodatkom. Zamišljeno bi možda i moglo biti ostvareno, ali bi sporedni efekat svega toga moglo biti zaustavljanje povećanja kapaciteta obnovljivih izvora energije.

Umesto da vlada konsekventno sledi cilj da se do 2050. godine 80 odsto struje dobija iz obnovljivih izvora, politika je ovim reformama "vezala ruke lisicama". Tako će ubuduće biti zacrtana gornja granica izgradnje novih postrojenja koja koriste energiju vetra i sunca. Tačnije, oni koji budu gradili vetrenjače ili solarne kolektore, na državne subvencije će moći da računaju samo ako u tom trenutku nije pređena gornja granica broja novoizgrađenih postrojenja. A ta granica je toliko niska da se priča o prelasku na obnovljive izvore energije pretvara u farsu.

Za reformu energetskog sektora potrebna je hrabrost

Ovakva bojažljivost u reformama stvara sigurnost za birokrate koje se bave planiranjem, a haos za investitore koji se bave izgradnjom obnovljivih izvora energije. Projekti izgradnje tzv. vetro-parkova, koji traju i po nekoliko godina pretvaraju se u pohode kamikaza. Osim toga to bi moglo dovesti do usporavanja u jednom vrlo dinamičnom sektoru privrede, koji je do sada stvorio 380.000 radnih mesta u Nemačkoj.

Mnogo toga je na kocki. Za manje od 15 godina, energije vetra i sunca postale su najvažniji izvori struje u Nemačkoj. Već danas 27,3 odsto struje proizvedene u ovoj zemlji potiče iz ekoloških izvora. Nedavno usvojeni zakoni nisu podloga za nastavak tog procesa. Naprotiv, povlačenje ručne kočnice moglo bi da bude težak udarac imidžu ovog nemačkog projekta, koji se prati u celom svetu.

Nedovoljna konsekventnost u ostvarivanju prethodno definisanih ciljeva, predstavlja ugrožavanje jednog od temeljnih principa dosadašnje energetske politike. Do sada je važilo pravilo da u mreži distribucije "prednost" uvek ima struja koja stiže iz obnovljivih izvora. Ubuduće će ta struja biti "ravnopravna" sa onom koja stiže iz nuklearnih i termoelektrana. Na koji način se tako može pospešiti povećanje ekoloških izvora energije za dodatnih 50 odsto? Odgovor na to pitanje nije mogao biti dat ni na jednoj konferenciji vlade za novinare o reformi energetskog sistema.

Ubuduće će proizvođači ekološke struje morati sami da pronalaze kupce za onu količinu struje, koja se proizvede preko određene gornje granice. Oni, dakle, neće biti u poziciji svu struju privilegovano da distribuiraju u zajednički sistem, nego moraju da je prodaju preko posebne berze, čije je sedište u Lajpcigu. Kao prvo, to je suprotno osnovnom cilju energetske reforme da se struja iz termoelektrana na ugalj, koje ispuštaju štetni ugljendioksid, zameni strujom iz rotora vetrenjača. Kao drugo, to ne izgleda kao razumno rešenje, jer se tako bitno menjaju odnosi aktera, koji su uključeni u celu energetsku reformu.

Ekološka struja više nema prioritet

Manji proizvođači ekološke struje malo po malo biće potisnuti s tržišta, dok će za energetske gigante, pogotovo za četiri najveća, ovo biti slamka spasa, koja se finansira novcem poreskih obveznika. Jer samo onaj ko je dovoljno veliki i ko poseduje uticajan „know-how“ u prodaji energije može sebi da dozvoli i proizvodnju ekološke struje. To mogu samo velike kompanije. Rezultat toga nije samo gušenje izgradnje obnovljivih izvora energije, nego će reforma energetskog sektora, koja je bila u rukama građana, baš kao i u proteklih 100 godina istorije ponovo postati igralište samo za velike koncerne.

Pri tome je dosadašnji zakon o pravilima proizvodnje i prodaje ekološke struje bio veliki uspeh baš zato što ga je prihvatio veliki broj građana. Odlučujući faktor za to bila je činjenica da je više od 50 odsto svih novih postrojenja koja proizvode obnovljivu energiju bilo napravljeno novcem malih preduzeća i običnih ljudi. I dok je do sada važilo pravilo da je proces izgradnje obnovljivih izvora struje decentralizovan, uskoro bi to ponovo mogao da postane biznis samo za velike.

Tako sadašnja reforma predstavlja opasnost za decentralizovani sektor proizvodnje energije, ali i za prihvatljivost celog ovog projekta među građanima. Krajnje je vreme da oni koji su proteklih decenija izlazili na ulice tražeći gašenje nuklearnih elektrana, ponovo iznesu svoje transparente. Više nego ikada pre, potreban je angažman građana koji traže hrabru, a ne bojažljivu reformu energetskog sektora. Na kraju krajeva, samo hrabra i korenita reforma ima izgleda za uspeh.