Obrazovanje pomaže u pravazilaženju kriza

Krajem 2016., godinu dana nakon što sam dala otkaz na mom poslednjem kancelarijskom poslu i nakon što sam objavila prvi roman, bila sam na predavanju o restauraciji tekstila u Nacionalnom muzeju Rumunije u Bukureštu. Slučajno sam naletela na najavu tog događaja. Otišla sam iz puke radoznalosti. I bila fascinirana onim što sam tamo otkrila, odnosno na čemu restauratori rade (na tepisima i komadima odeće starim i po nekoliko vekova). I tada sam shvatila koliko sam ustvari do tada ignorisala tu oblast.

Nakon predavanja jedan muškarac iz publike prilično glasno je pitao ko uopšte finansira restauraciju tekstila, koliko ima restauratora, koliko ih radi puno radno vreme i koliko dugo na nekom objektu. I tako dalje… Zvučalo je kao da vodi istragu o budžetu tog muzeja, a ustvari je bio sasvim običan posetilac. Dama koja je održala prezentaciju nije znala ništa o tim detaljima i nije mogla ništa da mu odgovori. Baš kao što ni ja ništa nisam znala o tome. Sedela sam samo nekoliko redova iza tog čoveka i ne znam više ni sama zašto, ali njegova pitanja sam shvatila vrlo lično. S vremenom sam otkrila da su mnogi ljudi zapanjeni visinom troškova u oblasti kulture, pogotovo kada se radi o državnim izdacima.

Prazne reči, prazan kalendar…

Bila je to prva godina u kojoj sam pokušala da preživim na tržištu rada kao samostalna preduzetnica. I samo sam imala želju da mogu više da se posvetim pisanju. Glas onog čoveka mi više nije izlazio iz glave, od tada stalno čujem njegov eho.

A od prošle godine počela sam sama sebi da postavljam upravo to pitanje. Koliko je uopšte nužno to što radim, koliko je relevantno? Nezavisno od finansijskih poteškoća sa kojima su se suočili naročito samostalni kulturni delatnici od izbijanja pandemije korona-virusa, ta pandemija ima i još jednu dublju posledicu: zbog nje smo počeli da očajavamo nad našim sudbinama, zbog naših zanimanja.

Rumunski predsednik Klaus Johanis, bivši nastavnik fizike, već odavno govori o svom omiljenom projektu „Obrazovana Rumunija”. Ali mi ne znamo što je to tačno. U ovih sedam godina otkako je predsednik, Johanis nije uradio ništa konkretno kako bi podržao tu oblast – osim što je dao da se napravi internet stranica sa mnogo praznih reči (i isto tako praznim kalendarom u rubrici „aktivnosti“).

Iako važeći Zakon o obrazovanju u Rumuniji obavezuje vladu da svake godine 6 odsto BDP izdvaja za obrazovanje, u taj sektor de facto ne odlazi ni polovina te sume. Ove godine obrazovni sektor je dobio samo 2,5 odsto BDP. To je najmanje u poslednje tri decenije. I to nije sve: skoro tri četvrtine tih izdataka „pokrivaju” samo plate zaposlenih u obrazovnom sektoru, navodi rumunski portal za obrazovanje edupedu.ro.

Obrazovanje i kultura

Liberalni premijer Florin Čitu (čija je vlada pala nakon što se u parlamentu glasalo o poverenju njegovom kabinetu, prim. red.) kojeg podržava i Klaus Johanis, ove jeseni je rekao da je neuspeh kampanje vakcinacije rezultat i slabog obrazovanja Rumuna. Njegove reči su bile ekstremno cinične, bez obzira na to što smo se već itekako navikli na političare kojima nedostaje empatija, kultura, kompetencija i vizija.

Obrazovanje i kultura su područja koja ne mogu da se razdvoje. Mi koji radimo na kulturnim projektima u obrazovanju ili u oblasti kulture, u proteklih godinu i po dana smo izgubili orijentaciju. Prelaskom u onlajn-svet mi više nismo u stanju da prepoznamo kakav uticaj imaju naše aktivnosti. Malo toga nam stiže nazad preko monitora laptopa. Svaki prozor na aplikaciji „Zoom“ na kojem je isključena kamera i mikrofon, svaki prozor na aplikaciji „MS Teams“ preko kojeg neko dete iz auta pristupa nekom događaju ili onlajn kursu, za mene su lični poraz.

Učesnici se nekad smeju dok ja govorim, i imam osećaj da mi se rugaju, a verovatno pritom samo gledaju nešto smešno na Netfliksu (Netflix). Za vreme jednog onlajn predavanja koje sam držala studentima, jedan dečko i jedna devojka koji su sedeli na istom kauču, odjednom su počeli strastveno da se ljube. I onda sam svoj ekran tako namestila da sam samo sebe mogla da vidim na ekranu, jer jednostavno nisam znala kako bih trebalo da reagujem na tu situaciju.

Društvena (i)relevantnost

A kako bih nadoknadila moju nepostojeću društvenu relevantnost, povremeno doniram skromne svote za projekte iz oblasti nezavisnog novinarstva. Istraživačko novinarstvo je bilo zanimanje o kojem sam pre mnogo godina ozbiljno razmišljala, dok sam još studirala filologiju.

Jednom sam završila i u užem izboru jednog lista koji je tražio slobodne saradnike. Od mene se tražilo da iznesem predlog za istraživanje jednog srednje velikog, odnosno velikog slučaja korupcije. Jedina tema koja mi je pala na pamet bio je skromni novčani iznos koji bi kontrolor u vozu stavio u svoj džep kada bi uhvatio nekog bez važeće karte. Nešto ozbiljnije od toga nisam mogla da predložim. Napisala sam mejl tom listu, u kojem sam se izvinila. Ni sama više ne znam zbog čega. Verovatno zbog moje nesposobnosti da uradim nešto društveno relevantno. I tu manu stalno nosim sa sobom.

Zanimljivo je kako svako od nas pravi tu duhovni mapu relevantnosti, u zavisnosti od socio-političkog konteksta, ali i na temelju naših kompleksa – i hrabrosti da stanemo iza naših aktivnosti i našeg mesta u svetu. Na želim da sažalijevam ni sebe, ni druge umetnike ili kulturne delatnike. Isto tako ne želim ni da umanjujem više nego očigledne muke sa kojima se suočavaju i druge grupe zanimanja. I za njih je proteklih godinu i po dana bio pakao. Ali nisam sigurna da li bi nam podela društva na „bitne" i „nebitne" (ili različite kategorije „bitnog") zaista donela nešto dobro. Mrzim da govorim o „moći reči". Isto tako ne volim da objašnjavam zašto je važno da čitamo – što su često od mene tražili. To je isto kao kad bih objašnjavala da je važno piti vodu. Ali, neke reči koje se beskonačno ponavljaju mogle bi da oslabe ionako krhku ravnotežu diskriminisanih grupa zanimanja.

Novinari i obrazovana publika

Moj mali ventil je to da barem simbolično podržavam aktivnosti onih ljudi koje smatram relevantnijima od sebe same – nezavisne novinare. Ali da bi oni mogli da prežive među svom tom gomilom lažnih ili manipulativnih vesti, njima je potrebna publika koja ima sposobnost rasuđivanja. Obrazovana publika.

Nadam se da će kad tad biti prilike i za to da na nekom Međunarodnom danu obrazovanja imamo razloga za slavlje: zbog renoviranih škola, državnih biblioteka sa aktuelnim izdanjima, efikasnog javnog prevoza u ruralnim delovima Rumunije, kompetentnog nastavnog osoblja sa primerenim primanjima, veće doze otvorenosti prema kulturnim aktivnostima i mnogo, mnogo više od toga. Obrazovanje nam pomaže u savladavanju raznih kriza. Pomaže nam i da shvatimo posao koji obavlja svako od nas, da ga poštujemo, bez obzira koliko privlačno bilo sastavljanje liste (i)relevantnosti u situaciji kada predstoje „rezanja” budžeta.

Prva knjiga Lavinije Branište "Interior zero" u Rumuniji je 2016. proglašena romanom godine. Njen drugi roman "Sonja diže ruku" (Sonia ridică mână) u proleće ove godine preveden je i na nemački.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu