Za neke je njegov korak preveliki, za neke suviše mali. Nakon što je objavljeno da će potpredsednik hrvatske Vlade iz redova Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) Boris Milošević učestvovati u obeležavanju 25. godišnjice vojno-policijske operacije „Oluja“, usledio je talas apsurdnih kritika sa svih strana.
Za mnoge Srbe, kao i za Aleksandra Vučića i Milorada Dodika, on svojim dolaskom u Knin „legitimiše etničko čišćenje". Istovremeno, mnogi Hrvati mu zameraju baš suprotno: to što nije jasno rekao da operacija „Oluja“ nije bila etničko čišćenje.
Ali na sreću, beleži se i ogroman talas pozitivnih reakcija.
-pročitajte još: Oluja nad Krajinom
Floskula koja to nije
Nakon objavljivanja Miloševićeve priče o porodičnim ratnim stradanjima, kao i ratnih sećanja njegove koleginice iz stranke, poslanice u Saboru Anje Šimprage, usledilo je svojevrsno „šamaranje“ žrtvama. Čija je veća? Na svaku bolnu priču s jedne strane, sledila je jedna još bolnija s druge. Jer lični bol je neizmeran. I zato tom takmičenju u veličini žrtve ne može biti kraja.
Ali osim što su ispričali svoje lične priče, i Boris Milošević i Anja Šimprag su rekli nešto još važnije: da žele da se zalažu za bolju budućnost. Zvuči kao još jedna u nizu političkih floskula, ali nakon ove bi mogla da uslede i konkretna dela. Na kraju krajeva, u Hrvatsku, se prema zvaničnim podacima, vratilo više od stotinu hiljada izbeglih Srba koji žele normalan život za sebe i svoju decu.
Za veliku većinu stanovnika područja bivše Krajine verovatno su od nacionalne pripadnosti daleko važnija, za nas „spolja“ banalne stvari – poput priključka za vodu i struju. Pa i iz samog Knina se iz godine u godinu čuju optužbe tamošnjeg stanovništva da ih se svi sete samo na godišnjicu i da se političari inače malo interesuju za „hrvatski kraljevski grad“ – kako vole da ga nazivaju u svojim važnim, jubilarnim govorima.
-pročitajte još: Umeće suživota Hrvata i Srba: Ako ne mi, ko?
Pomak iz desnog ugla ka centru
A nakon Miloševića u Kninu, 24. avgusta pažljivo ćemo pratiti još jedan drugi veliki trenutak u hrvatsko-srpskim odnosima. Tada će Tomo Medved, potpredsednik hrvatske Vlade i ministar branitelja iz redova Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), otići u selo Grubore i tamo položiti venac za stradale srpske civile. I opet će to za neke biti previše, a za neke premalo. Jer u Gruborima je nakon „Oluje“ ubijeno „samo“ šest srpskih civila. A tokom rata je s hrvatske strane na mnogim mestima žrtava bilo znatno više. No Grubori nisu simbol tih šest poimenično navedenih ubijenih Srba, već simbol patnje, stradanja i smrti svih nevinih civila na srpskoj strani, Oni zaslužuju pijetet, isto kao i nevine hrvatske žrtve.
Ta dva događaja – i Milošević u Kninu, i Medved u Gruborima – bude veliku nadu u znatne pomake u do sada zacementiranim hrvatsko-srpskim odnosima. Ta nada je opravdana, jer je rezultat velikih rokada na hrvatskoj političkoj sceni za koje je sigurno dobrim delom zaslužan premijer Andrej Plenković (HDZ). Nakon što se uspešno obračunao s radikalima u sopstvenim redima i nadmoćno pobedio na unutarstranačkim izborima, mnoge je iznenadio izborom koalicionih partnera. Odlučio se, između ostalih, i za SDSS, a ne za, na prvi pogled ideološki bliži Domovinski pokret Miroslava Škore. Time je stvorio uslove za pomak HDZ-a iz desnog ugla ka centru.
Ali da se vratimo na početno pitanje: da li je Miloševićev korak suviše veliki ili suviše mali? Ni jedno ni drugo. To je u ovom trenutku jednostavno korak u pravom smeru. Samo je važno da sada taj korak ne ostane i jedini.