Pakt Hitler-Staljin promenio je Evropu
23. avgust 2019.
Sporazum je poprilično ciničan, ali u početku je za oba diktatora bio funkcionalan. Kako bi pri napadu na Poljsku obezbedio neutralnost Sovjetskog Saveza i izbegao otvaranje dva fronta, jer su s druge strane pretili Velika Britanija i Francuska, saveznici Poljske, Hitler je sa Staljinom sklopio sporazum o nenapadanju. Taj sporazum, kojeg su u Moskvi u stvari potpisali spoljnih poslova Ribentrop i Molotov, imao je i svoje ekonomske elemente. On je nacističkoj Nemačkoj obezbeđivao snabdevanje sovjetskim sirovinama.
Hitler je na taj način želeo da sprečiti ponavljanje scenarija iz Prvog svetskog rata kada je Nemačka na kraju doživela krah zbog britanske pomorske blokade. Staljin je, s druge strane, verovao da će se tzv. Treći Rajh u ratu sa zapadnim silama iscrpeti. On je dugoročno očekivao da će Hitlerova Nemačka napasti i Sovjetski Savez, a vreme do tada hteo je da iskoristi za dodatno naoružavanje.
Najvažniji delovi sporazuma Hitler-Staljin nalazili su se u tajnim aneksima: podela zemalja na zone uticaja. Tako su Estonija, Letonija i istočni deo Poljske pripali Sovjetskom Savezu, a zapadni deo Poljske tzv. Trećem Rajhu.
Podela „interesnih sfera“
Nekoliko dana kasnije, 1. septembra 1939, nacistička Nemačka napala je Poljsku. Dve nedelje kasnije isto učinio je i Sovjetski Savez, ali s istočne strane. Podela istočne Evrope, uz blisku saradnju tajnih službi Berlina i Moskve, tako je započela.
Poljska je ponovno nestala sa geografskih karata. Baltičke države, koje su, kao i Poljska, tek nakon Prvog svetskog rata stekle nezavisnost, postale su sovjetske republike. Rumunska Besarabija pripala je sovjetskoj republici Ukrajini. Za stanovništvo zaposednutih područja sa obe strane počeo je period progona i istrebljenja.
Pakt je bio na snazi dve godine, do 1941. kada je Hitler, pogrešno procenivši sopstvene snaga, napao Sovjetski Savez. Već u zimu 1941-42. Vermaht je počeo da gubi tlo pod nogama. I opet su se najgora ratna dejstva zbivala na području „interesnih sfera“. I opet je najviše trpelo lokalno stanovništvo.
Rehabilitacija Staljina
Pakt Hitlera i Staljina trajno je promenio lice Evrope. Kako smatra istoričar Jerg Gancenmiler, zapadne sile nisu mogle da svog partnera u pobedi, Sovjetski Savez, spreče da zadrži „plen“ koji je dobijen u dogovoru s Hitlerom. Tek 1990. baltičke zemlje ponovno su stekle nezavisnost.
Uprkos tome što je kumovao novim političkim realnostima u posleratnoj Europi, pakt Hitler-Staljin dugo godina bio je zaboravljen. U Zapadnoj Nemačkoj ta epizoda nije igrala veliku ulogu prilikom suočavanja s posledicama rata. Tek nakon pada Berlinskog zida tema se vratila u javnost. U Sovjetskom Savezu se, iz ideoloških razloga, nije govorilo o nekakvom sporazumu između zločinca Hitlera i Staljina.
Ali čini se da taj sporazum iz dnevno-političkih razloga sada doživljava rehabilitaciju. Još pre deset godina, prilikom obeležavanja 70. godišnjice od potpisivanja pakta, ruski predsednik Vladimir Putin je u svom „Pismu Poljacima“ sporazum Hitlera i Staljina opisao kao nemoralni čin. Nekoliko godina kasnije međutim, nakon aneksije Krima, Putin je o istom tom paktu govorio kao o nečemu što je u tom trenutku bila nužnost. I potpisnik tog pakta doživljava rehabilitaciju: u jednom aktuelnom ispitivanju javnog mnjenja, 70 odsto ispitanih Rusa pozitivno se izjasnilo kad je u pitanju uloga Staljina.
Novi-stari strahovi
U Poljskoj i baltičkim zemljama zato ponovno raste strah da bi mogle da postanu žrtve politike koju Nemačka i Rusija vode, kako smatraju, preko njihovih leđa. U to spada i rasprava oko izgradnje gasovoda Severni tok 2 koji bi iz Rusije u Nemačku, zaobilazeći baltičke zemlje i Poljsku, trebalo da transportuje sibirski gas. Taj projekat postao je simbol novoprobuđenih strahova. Poljska je u pomoć pozvala SAD i Vašington otada vrši stalni pritisak na Nemačku da odustane od tog energetskog projekta.
Međutim, „istorijske paralele se u ovom slučaju ne mogu povlačiti“, smatra istoričar Gancemiler. „Poljska i baltičke zemlje su mnogo bliže Nemačkoj nego Rusija. Sve te zemlje su članice Evropske unije i NATO.“. Ipak, Gancemiler nemačkoj spoljnoj politici prebacuje to da nema dovoljno osećaja za istorijske strahove istočnih suseda.