Patuljak koji štiti Bundesver
Da li su se nemačku vojsku, Bundesver, infiltrirali desničarski ekstremisti i neonacisti? Bundesver mora da se suoči s tim pitanjem, otkako je u Nemačkoj došlo do porasta desničarskog ekstremizma i otkako su se dogodili napadi u Kaselu i Haleu ove godine.
Potraga za ekstremistima među nemačkim vojnicima jedan je od zadataka Savezne vojne obaveštajne službe MAD.
Međutim, na javnoj sednici parlamentarnog odbora za kontrolu obaveštajnih službi predsednik MAD Kristof Gram je rekao da je broj otkrivenih desničarskih ekstremista u Bundesveru vecć duže vreme konstantan – oko 20 slučajeva godišnje.
„Uvek na tragu neprijatelja“
Odbrana od ekstremizma ima dugu tradiciju u radu nemačke vojne obaveštajne službe. Ipak, služba sa skoro 1.200 zaposlenih i budžetom od 96 miliona evra najmanja je nemačka obaveštajna služba i patuljak u evropskom obaveštajnom pejzažu.
Ova služba je osnovna 1956. godine kao „Služba za sigurnost Bundesvera“. Sve do sedamdesetih glavna disciplina su joj bile kontraobaveštajne aktivnosti. Helmut Hamerih istoriju MAD-a predstavlja u svojoj knjizi „Uvek na tragu neprijatelja: Vojna obaveštajna služba 1956 -1990“.
Kao i za mnoge druge zapadnonemačke državne institucije i službe, i za MAD je pedesetih bilo karakteristično da nije stvorena od nule, nego je vidan bio kontinuitet iz doba nacista.
Tako su se organizacija službe i njen rad odvijali po šemi nacističkog Vermahta: centrala službe je osnovana u Kelnu i zatim druge njoj podređene filijale i ponovo je uveden stari sistem indeks kartica. U službi su zaposleni mnogi bivši vojnici Vermahta i nacistički stručnjaci za kriminal.
Međutim, Hamerih kaže da među njima nije bilo ratnih zločinaca. Služba je brzo prihvatila nove demokratske zahteve, i odrekla se starih metoda poput hapšenja i pretresa.
U prvim danima Hladnog rata lovci na špijune su imali posla sa poplavom agenata koji su radili za DDR i Sovjetski Savez: MAD je procenio da ih je pre 1961, odnosno izgradnje Berlinskog zida, bilo oko 16.000 u Zapadnoj Nemačkoj.
Čak i posle izgradnje Berlinskog zida MAD je imap podatke o postojanju oko 5.000 istočnih špijuna. Do ranih sedamdesetih, MAD je razjasnio oko 3.000 slučajeva špijunaže protiv Bundesvera.
„Krtica“ Štazija u službi MAD-a
Broj raskrinkanih istočnih špijuna nastavio je da se smanjuje sve do kasnih osamdesetih. Jedan od razloga je bio i što je Ministarstvu za državnu bezbednost DDR, poznatom pod skraćenicom Štazi, uspelo da ubaci krticu u MAD.
Pukovnik Joahim Kraze, zamenik šefa MAD od 1980. odgovoran za kontraobaveštajce, radio je za Štazi od 1969. Ovaj dvostruki agent, koji je špijunirao za Istok pod lažnim imenom „Ginter Fidler“, navodio je operacije MAD u pogrešnom smeru i blokirao ih. Ta ogromna šteta koju je naneo MAD je otkrivena tek nakon njegove smrti i propasti DDR.
U to vreme, međutim, MAD je vodio unapred izgubljenu bitku sa svojih tada još uvek oko 2.000 zaposlenih: za zadatak da se provere svi regruti i osoblje Bundesvera u vezi sa ekstremističkim stavovima i vezama u istočnom bloku trebalo je mnogo osoblja. Samo u 1977. godini, MAD je morao da obavi više od 200.000 takvih bezbednosnih provera, što je prouzrokovalo ogromnu količinu birokratije.
Iznenađujuća paralela sa sadašnjicom, jer je i aktuelni šef MAD izvestio Bundestag o ovakvom složenom zadatku obaveštajne vojne službe.
Prvo bez skandala, a zatim kriza za krizom
Vojna obaveštajna služba danas štiti pre svega Bundesver od desničarskog ekstremizma i islamizma. U hladnom ratu je to bila odbrana od levičarskog ekstremizma.
Sedamdesetih godina prošlog veka, neki predstavnici takozvane „nove levice“ dobrovoljno su se prijavljivali za vojsku s deklarisanim ciljem „prodora u Bundesver“ iznutra. MAD je pratio tu „novu levicu“ kao i najpoznatiju nemačku terorističku grupu Frakciju Crvene armije. Samo tokom jedne akcije protiv RAF-a 1973. godine, MAD je zabeležio oko 8.000 sati praćenja osoba.
Uprkos ovim naporima, RAF je 1983. izveo veliki bombaški napad na školu Bundesvera za obaveštajce u Bad Emsu. U pismu u kojem preuzima odgovornost za taj napad, RAF je naveo da su agenti MAD tamo obučavani „da špijuniraju stanovništvo“. Ni MAD, ni policija, niti Služba za zaštitu ustavnog poretka nisu otkrili počinioce.
U isto vreme, MAD je doživeo svoju najgoru krizu: Ginter Kisling, zapadnonemački general sa četiri zvezdice pri NATO, 1984. je podneo ostavku zbog glasina o navodnoj homoseksualnosti. Iako su to bile samo glasine, MAD je vodio istragu i pri tom širio više glasina nego činjenica i dodatno podstakao skandal u medijima.
Sve do kasnih sedamdesetih, MAD se smatrao službom koja je funkcionisala bez skandala. Ali onda su počele da se gomilaju greške i odgovarajući izveštaji u medijima.
Ministar odbrane Julius Leber morao je 1978. da podnese ostavku jer je MAD bez njegovog znanja prisluškivao njegovu sekretaricu – zbog sumnje da špijunira. Sumnja nije potvrđena i to prisluškivanje MAD bilo je jednako nezakonito kao i prisluškivanje „Komunističkog saveza Zapadne Nemačke“ 1976. godine.
Kao rezultat toga, agenti MAD, koji su između 1972. i 1977. izvršili jedanaest akcija praćenja i prisluškivanja, našli su se pod žestokom kritikom javnosti.
Istorija vojne obaveštajne službe pokazuje neverovatne paralele sa sadašnjicom. Njeni osnovni zadaci – odbrana od ekstremizma, bezbednosne provere, odbrana od špijunaže i sabotaže Bundesvera – ostali su do danas. Pored toga, došli su i novi zadaci – odbrana od islamističkog terorizma kao i od sajber-špijunaže i napada.
Gledajući na period Hladnog rata, vidi se da MAD ne može da čini čuda niti predstavlja opasnost za demokratiju. Dugo je ova služba radila daleko od očiju javnosti i smatrana je ne samo najmanjim, već i najtajnijom među nemačkim obaveštajnim službama.
Sada se makar tajnovitost ove službe veoma dovodi u pitanje. Bilo je stvarno krajnje vreme.
*Kristofer Nering je naučni direktor Nemačkog špijunskog muzeja u Berlinu. Ove godine objavljena je njegova knjiga „77 najvećih špijunskih mitova“.