Pet lekova za društvenu nejednakost
20. februar 2018.
Dobra vest: Nejednakost između zemalja globalnog juga i zemalja severa se smanjuje jer se BDP u zemljama u ubrzanom ekonomskom razvoju povećava. Loša vest: Širom sveta rascep između bogatih i siromašnih pojedinaca sve je veći. Ni socijalna jednakost ni nejednakost nisu prirodni zakoni. Postoje kako političke tako i ekonomske mere kojima se njima upravlja:
Broj 1: Porez
Progresivna stopa oporezivanja je kada visoka primanja bivaju oporezovana po većoj stopi nego niža. Progresivni porez je najdelotvornije sredstvo za socijalnu raspodelu unutar jednog društva. U brojnim zemljama plate bivaju ipak više oporezovane nego prihodi od recimo dividendi. To tako predviđa i poreska reforma predsednika SAD Donalda Trampa. U njoj postoji preraspodela odozdo prema gore umesto obrnuto. Rascep između bogatih i siromašnih se time povećava.
- pročitajte još: Korupcija je vrednosni sistem elita
Mnogo prihoda od poreza u pojedinačnim zemljama biva izgubljeno zbog utaje – a njom se obično bave bogati. Evropska komisija procenjuje da zemlje članice svake godine gube između 50 i 70 milijardi evra zbog legalnih trikova izbegavanja poreza koje prave imućni i veliki koncerni.
Broj 2: Odgovornost koncerna
Koncerni i preduzeća danas rade globalno. Sirovine se nabavljaju tamo gde najmanje koštaju, proizvodnja se vrši u zemljama sa malim platama, prodaje se na celoj planeti, posebno tamo gde je veća kupovna moć potrošača. Skandali kao sa Panamskim ili Rajskim papirima su nedavno izazvali veliku pažnju javnosti.
Troškove ovih globalizovanih proizvodnih lanaca snose pak ljudi i priroda na licu mesta. Kada međunarodne ribarske flote u enormnoj meri love ribu u morima, a međunarodni poljoprivredni koncerni otkupljuju zemlju, egzistencija lokalnih ribara i malih seljaka biva uništena. Troškove za štetu nanesenu prirodi snosimo svi.
- pročitajte još: Ikea pod lupom
Porezi koncernima u mestu proizvodnje i globalni finansijski registar kako bi se sprečila utaja poreza i pranje novca bi mogli obezbediti novac za neophodne javne investicije. Direktna odgovornost koncerna za štete nanesene životnoj sredini bila bi podsticaj za ekološki i klimatski prihvatljivu proizvodnju.
Broj 3: Pravedne plate
Kada veliki koncerni prete da će premestiti proizvodni pogon u drugu zemlju jer je radna snaga tamo jeftinija – vlade obično popuštaju. Zahtevi za platama po kolektivnom ugovoru, za boljom sigurnošću na radu ili za socijalnim osiguranjem ostaju onda zaboravljeni. Niske plate za pojedince znače siromaštvo, a za države gubitak prihoda od poreza. K tome države imaju manje novca za javne investicije u infrastrukturu, obrazovanje i zdravstveni sistem. Spirala socijalne nejednakosti neprestano se vrti.
- pročitajte još: Siromaštvo se nasleđuje
Ipak i za privredne aktere niske plate i socijalna nejednakost na duge staze uništavaju tržišta. Doduše jeftina radna snage se kratkoročno gledano može pozitivno odraziti na prihode jednog preduzeća, ipak dugoročno će to preduzeće izgubiti ako bude pogođeno protestima, štrajkovima i nemirima. I sve dok je radna snaga slabo plaćena i ne može živeti od svog posla neće nastajati stabilna tržišta.
Broj 4: Obrazovanje
Svuda na svetu je obrazovanje karta za socijalni napredak. Razvojnim ciljevima UN u okviru Agende 2030. sve zemlje članice UN su se obavezale da će do 2030. godine uvesti obrazovanje za sve. I za pojedinačne zemlje održivi obrazovni sistem ima smisla. Samo tako ljudi i zemlje ostvaruju priključak digitalnoj ekonomiji 4.0.
- pročitajte još: Tri nacionalizma su porobila školu
Naime sve više poslova zahteva visoko obrazovanje. Dobar obrazovni sistem za sve osigurava dugoročno kvalifikovane i dobro plaćene poslove, podstiče demokratiju i participaciju u društvu. Obrazovanje za sve uz socijalnu jednakost stabilizuje društvo i čini ga manje prijemčivim za nasilje i socijalne nemire.
Broj 5: Ravnopravnost polova
Bilo u bogatim ili siromašnim zemljama: žene u proseku zarađuju manje od muškaraca i ređe nego muškarci pripadaju političkim ili ekonomskim elitama. Žene kroz brigu o porodici širom sveta obavljaju neplaćeni posao od deset biliona američkih dolara godišnje. Ukoliko se ostvarivanje jednakopravnosti nastavi dosadašnjim tempom, biće potrebno 217 godina da bi muškarci i žene bili isto plaćeni.
Možemo li sebi priuštiti da polovina svetskog stanovništva bude zapostavljena? Studije pokazuju da su žene te koje stavljaju kao prioritet obrazovanje i dobru ishranu za svoju decu. Bez jednakosti polova neće biti moguće uklanjanje socijalne nejednakosti.