Treći oktobar je Nemačkoj četvrt veka nudio priliku da raspravlja o tome koliko su se izjednačile životne prilike i emotivno stanje građana na istoku i zapadu zemlje. Ove 2016. to bi bilo apsolutno neprimereno.
Naime, dolaskom gotovo milion migranata prošle godine, zemlja se danas nalazi pred izazovima sasvim nove vrste. U takvoj situaciji, deplasiranim se čine pitanje može li se jednako dobro živeti u nekom provincijskom naselju na istoku ili zapadu Nemačke.
Najveći zadatak od ujedinjenja
Kancelarka to zna, i s pravom je prihvatanje i integraciju došljaka još pre nekoliko meseci označila kao najveći nacionalni zadatak od ujedinjenja. Ali više od mantre „Uspećemo!“ nije došlo ni od nje, a ni iz usta saveznog predsednika.
Da, država je u međuvremenu mnogo toga uspela: od smeštaja i zbrinjavanja, pa do registracije onih koji su došli. A u 2015. došlo ih je tačno 890.000, kako je rekao savezni ministar unutrašnjih poslova. Svim se silama radi na tome, kako je to rekla Angela Merkel, da se „takva situacija više ne ponovi“. A to ne znači ništa drugo, već da se svim sredstvima (zakonima, sporazumima s drugim zemljama, trajnim graničnim kontrolama) pokuša da se „ogradi“.
Država ne može sama da uspe u integraciji došljaka – za to joj je potrebno celo društvo: komšije koje će da izraze dobrodošlicu, učitelji i nastavnici koji će mlade ljude da podstiču i pomažu im u angažmanu prema došljacima, preduzeća koja će im dati šansu, čak i onima koji ne znaju baš savršeno nemački. Ali upravo na takve apele Nemačka još uvek uzaludno čeka. Treći oktobar bio bi dobra prilika za to!
Mržnja na društvenim mrežama
Nakon leta prošle godine pojavio se još jedan izazov: nemačko društvo se podelilo kao nikada do sada u novijoj istoriji. Ogromni gubici podrške demohrišćanima (CDU) i socijaldemokratama (SPD), kao i nagli uspon Alternative za Nemačku (AfD) daju naslutiti u koliko velikoj meri se trenutno pomeraju koordinate. Još važniji fenomen je pravo divljanje koje se iz dana u dan beleži na društvenim mrežama.
Brojni ljudi, a mnogi uopšte nisu ni anonimni, na njima propagiraju nasilje kao sredstvo političkog sučeljavanja s protivnicima. Oni naklapaju o ustanku protiv vladajuće elite i na najgori mogući način huškaju protiv onih koji su došli u zemlju. Naravno da to ima posledice: na izbegličke smeštaje bacaju kamenje i zapaljive materije, gradonačelnici podnose ostavke zato što se preti njima i njihovim porodicama, pale se automobili političara, pa čak i predsednice AfD. Neprijatelji demokratije su pretežno, ali ne i isključivo, na desnoj strani!
Demokrate ne smeju da se kriju
Za to što da se proslava Dana ujedinjenja ove godine održava u Drezdenu može se zahvaliti federalnom uređenju zemlje. Ali to je možda i srećna okolnost: Drezden, grad u kojem je, i to mesecima pre izbijanja izbegličke krize, rasla popularnost Pegide na čijim su se okupljanjima našla i simbolična vešala za kancelarku Merkel; grad u kojem su prošle nedelje odjeknule eksplozije ispred jedne džamije i kongresnog centra.
Naravno da to zastrašuje i da će zbog toga nacionalnu proslavu u Drezdenu da obezbeđuje do sada nikad zabeležen broj policajaca. Svejedno, savezna kancelarka, savezni predsednik i svi drugi politički lideri upravo na ovaj dan moraju da dođu u Drezden – kako bi pokazali da demokratija ne uzmiče i da se njeni predstavnici ne kriju, već da su u kontaktu s građanima ove zemlje. Možda pritom može i da se objasni zašto upravo u Drezdenu vlada toliko veliki strah od islamizacije.
Pre nešto više od sto godina, taj grad je odobrio izgradnju jedne ogromne fabrike cigareta. Ona izgleda poput džamije i otada je simbol grada. Bilo bi lepo kad bi i ubuduće uz Drezden mogli da se vezuju pojmovi kao što su hrabrost i otvorenost iz 1908. godine.