Posao bez radnog vremena?

Meds Bluker zna kako izgledaju zombiji. Jedne noći, posle radnog vremena, instalirao je servere u jednoj velikoj firmi i – bio je iznenađen koliko mladih ljudi je još uvek bilo na svojim radnim mestima. „Gotovo da su potpuno iscureli iz svojih stolica. Jedva da su još mogli da gledaju u ekran. Ali, bili su tu“

Taj pogled na korporativni svet i njegovu kulturu prekovremenog rada, Medsu je bio dovoljan da shvati na koji način ne želi da radi. On sada ima svoju firmu – malu agenciju za prevođenje sa sedištem u Kopenhagenu pod imenom „Translejted baj as“ (Translated By Us). Tu se radi drugačije. Zaposleni u njegovoj firmi odlaze sa posla posle šest sati rada, a plaćeni su kao da rade od devet do pet. Skraćenje radnog vremena za dva sata, kaže Bluker, omogućava ljudima da se fokusiraju na važne stvari.

Radni dan u njegovoj firmi počinje kratkim sastankom na kome se dogovara o dnevnim ciljevima. „To je dobro, zato što svako zna šta se od njega očekuje. I onda čovek to završi, zadovoljan je, i odlazi kući da radi šta god drugo hoće u svom životu.“

Šestočasovno radno vreme?

Kraj radnog vremena već tokom ranih prepodnevnih sati – za mnoge radnike to predstavlja san. Nedavno sprovedeno istraživanje u Nemačkoj pokazalo je da skoro polovina zaposlenih u toj zemlji pati zbog stresa na poslu: glavobolje, nesanica, emocionalna iscrpljenost, pa čak i depresija ili tzv. „sindrom sagorevanja na poslu“ (burnout). Ljudi, rade, rade, rade – sve dok im se ne smuči. A onda ponovo idu na posao. Da li je vreme da ponovo razmislimo o tome na koji način zarađujemo novac?

Blukerov prevodilački biro iz Kopenhagena nije pionir kada je reč o šestočasovnom radnom vremenu. Prilično veliki broj firmi u Švedskoj – pre svega one manje, ali i neke veće – već neko vreme sprovodi taj koncept. Još pre više od deset godina Tojota je u gradu Gotenburgu skratila radno vreme zaposlenima u auto-servisima – i zadržala taj koncept nakon što je uočeno da joj je to povećalo profit.

Pored toga, nedavno okončani dvogodišnji probni period sa skraćenim radnim vremenom u domovima za stare takođe u Gotenburgu, pokazao je neke interesantne rezultate. U okviru tog eksperimenta, radni dan 68 negovateljica skraćen je sa osam na šest časova, bez da im je smanjena plata. Lokalne vlasti koje rukovode tim domovima morale su da ulože dodatnih 1,26 miliona evra za 17 novih radnica kako bi se popunili radni sati koji nedostaju. I iako je 17 ljudi manje bilo na birou za zapošljavanje, pa je toliko manje i plaćeno naknada za nezaposlene, ipak je ceo taj eksperiment, sa finansijske tačke gledišta, bio neuspešan.

Ali samo sa finansijske strane. Eksperiment je pokazao ono što se i očekivalo: zaposleni su bili zadovoljniji i zdraviji, a pacijenti su dobijali bolju negu. Dilema je dakle sledeća: imati zadovoljnije i produktivnije radnike ili sačuvati novac? Može li to da predstavlja revoluciju u načinu na koji se radi?

Test u realnom svetu

Ne može – tako glasi prilično otrežnjujući odgovor Vernera Ajhorsta sa nemačkog Instituta za politiku rada (IZA). „To ne može biti univerzalni lek, niti generalni princip koji bi mogao svuda da se primeni. Ne možemo da budemo sigurni da neki posao koji se radi osam sati, može u svim slučajevima da bude završen za tri četvrtine tog vremena.“

Prelazak na šestočasovno radno vreme najverovatnije bi uništio ekonomiju te zemlje, smatra Ajhorn. Bilo bi potrebno više ljudi za istu količinu posla, što bi kompanijama povećalo troškove. A to može da dovede i do nestašice radne snage, jer ne postoji dovoljno obučenih ljudi koji bi mogli da popune radne sate. „Pored takvog modela, ja bih stavio veliki znak pitanja“, kaže Ajhorn.

To su i uradile i gradske vlasti Gotenburga: odlučile su da ne nastave sa tom praksom – zbog visokih troškova.

Pravo rešenje za sve?

Ipak, kraj tog eksperimenta ne znači i kraj za ideju o šestočasovnom radnom vremenu. Taj koncept još uvek se sprovodi u nekim kompanijama – a neke druge pokušavaju do dođu do nekih drugih rešenja, kaže Ajhorst. „U ovom trenutku veoma mnogo se diskutuje o tome šta je posao, šta je to legitimni vremenski prostor u kome se ne radi, gde su limiti kada je reč o stresu?“

U Nemačkoj recimo, dodaje Ajhorst, rigidno radno vreme od devet do pet sve više nestaje. Mnoge firme nude bar fleksibilno radno vreme, dozvoljavaju zaposlenima da rade od kuće ili im čak prepuštaju da sami odluče kada i gde će završiti svoje obaveze.

Fokus na učinku

Agencija za razvoj internet-projekata „Potejto“ (Potato), osnovana 2010, u potpunosti je odustala od radnog vremena. Zaposleni u njenim predstavništvima u Londonu, Bristolu i San Francisku mogu da idu kući kad god to žele – uz uslov da su završili svoj posao.

„Određeni ljudi su produktivniji u određenim delovima dana. Nisu svi isti“, kaže za DW jedan od šefova firme Diklejn Kešin. „Ako možete da posao radite onda kada ste najproduktivniji, onda je to i u najboljem interesu firme.“

Pre nego što je došao u firmu „Potejto“, 35-godišnji Kejšin radio je kao novinar. Radno vreme mu je tada bilo duže. „Kada radite u medijima, teško je uspostaviti balans između posla i privatnog života. To je mnogo lakše u firmi kao što je ova.“

Promene svuda

Naravno, firme kao što su „Potejto“ ili „Translejted baj as“ ne nude atraktivnu i fleksibilnu kulturu rada samo zato što su dobre volje. One se nadaju da će na taj način privući mlade i talentovane ljude, uz pomoć kojih bi mogle da pobede konkurenciju na tržištu – isto kao što Tojota nije odustala od svog eksperimenta sa šestočasovnim radnim vremenom u Gotenburgu, zato što joj to donosi novac. Sve mora da ima i poslovni smisao. Ali možda će ti primeri na duge staze dovesti i do nekih korenitih promena u kulturi rada.

A Medsu Blukeru, tamo u Kopenhagenu, drago je što je njegova poseta korporativnom svetu bila samo privremena. „Baš je izgledalo nezdravo. Ti ljudi tamo nisu se fokusirali na to da imaju sjajan život, već pre svega na to kako da napune budžete.“ A Meds želi da dokaže da je moguće i napuniti budžet i voditi sjajan život.