„Postoji samo Putin i njegova popularnost“

Dojče vele: Gospodine Hodorkovski, ranije ste bili biznismen, a sada se angažujete u civilnom društvu. Sa kojim poteškoćama ste suočavate u tim novim zadacima?

Mihail Hodorkovski: Za mene je bilo potpuno iznenađujuće da se mentalitet ruskog društva početkom drame u Ukrajini tako radikalno promenio. Nisam mislio da naše društvo toliko mnogo pati od „Vajmarskog sindroma“. Takođe, nisam računao s tim da društveni angažman može biti toliko neefikasan i neproduktivan, i da pri tom interno vlada toliko velika konkurencija – čak i u poređenju sa poslovnim svetom. Mislio sam da se tamo gde deluju istomišljenici postupa više prijateljski. Verovatno ću se sve češće sa nostalgijom sećati godina koje sam proveo kao biznismen.

Znate li kako se u Kremlju i predsedničkoj administraciji donose odluke? Koju ulogu pri tom igra Vladimir Putin? Mogu li se odluke predvideti?

Ne može se iz današnjeg ugla predvideti svaki konkretan korak, ali generalni pravac može. Glavni problem države koju je izgradio Vladimir Putin jeste nedostatak svake legitimacije vlasti – postoji samo Putin i njegova popularnost. Cela vojska državnih službenika orijentiše se na kraju na osnovu dva aspekta: prvi je šta Putin kaže, a drugi, sopstveni džep. S obzirom na to da je Putin takođe samo čovek i da nije naviknut na težak rad, teme kojima se on bavi su ograničene. Danas je to najviše spoljna politika. Unutrašnjim prilikama on pridaje manju važnost. Kao posledica toga, unutrašnja politika mutira u borbu različitih grupa za beneficije. Pri tome je svako sredstvo prihvatljivo. Regionalni vlastodršci žele jedno, predstavnici vojske i tajnih službi drugo, preduzetnici, među njima najbliži krug oko Putina, nešto treće. U okviru te borbe za resurse, oblikuje se unutrašnja politika. To ćemo doživeti i na izborima 2016. godine. Kada je reč o spoljnopolitičkim odlukama Putina, moramo obratiti pažnju na to da on nije čovek koji razmišlja strateški. Njemu bivaju servirane varijante kako se može postići konkretan taktički cilj. To je jednostavna računica. Putin uvek donosi odluku koja mu u sledećem koraku omogućava veliki manevarski prostor. Od tog algoritma on praktično ne odstupa.

Kako ocenjujete odnos između predsednika Čečenske republike Ramzana Kadirova, i Putina? Koju ulogu igra Kadirov danas u ruskoj politici?

Verujem da Putin vrlo dobro zna da je neophodan sistem obostrane kontrole ustavnih organa, ali s obzirom na to da ne postoji legalni sistem kontrole i balansa, kako je to zapravo utemeljeno ustavom, on mora da izgradi pseudosistem. I u tom pseudosistemu Kadirov, naravno, sa svojom bandom ima prilično važno mesto. Zato on nije spreman da izvuče Kadirova iz igre i destabilizuje sistem koji je postigao u svojoj glavi. To se recimo vidi u istrazi u slučaju ubistva Borisa Njemcova.

Kako vidite svoju sopstvenu političku budućnost?

Bio sam i još uvek sam čovek koji je u stanju da utiče na kretanja u Rusiji. Nadam se da će to tako ostati i u budućnosti.

Imate li još uvek političke ambicije? Imate li bilo kakav dugoročni cilj?

Ne vidim uopšte nikakav vremenski plan za buduće promene u političkom životu Rusije. Već sam spomenuo da je za mene 2022. godina (tada se održavaju predsednički izbori na kojima Putin više neće smeti da se kandiduje za predsednika, prim. red.) koja će možda da donese promene. One bi mogle da se dogode i ranije, ali nažalost i kasnije. Za mene, koji sam čitalac i obožavalac književnika Mihaila Bulgakova, bilo bi glupo da pravim konkretne lične planove za tako daleku budućnost. Kako je to rekao Bulgakov: „Pa ljudi su smrtni, ali to samo po sebi i nije toliko loše. Stvarno zlo je samo u tome da su ponekad nepredvidljivo smrtni.“

Kako ocenjujete činjenicu da Rusija nije spremna da sprovede presudu o obeštećenju koju su doneli međunarodni sudovi u slučaju Jukos?

Bio bih veoma iznenađen kada bi aktuelna ruska državna vlast bila spremna da uradi nešto što bi za nju bio finansijski gubitak. Oni ne smatraju da je državna vlast nešto što postoji u interesu društva, već nešto što je već u njihovim džepovima. I ponekad uzimaju iz tih džepova i dele to građanima kako bi oni ućutali. I sada bi trebalo da nešto daju neprijateljima? Da bi neprijatelji prestali da udu neprijatelji? Uzmimo na primer da vlastodršci u Rusiji dođu na tu ideju da se pridržavaju zakona i vrate akcije koje su potpuno nelegitimno konfiskovali od desetina hiljada akcionara i koji svoje akcije nisu kupili na javnoj licitaciji. Inače, javna licitacija u slučaju Jukosa na neobjašnjiv način se smatra nelegitimnom. Preduzeće, naime, još uvek postoji – danas se ono zove Rosnjeft. Za običnog ruskog građanina ne bi se promenilo ništa. Njemu je svejedno kome pripada jedan ili drugi paket akcija.

Strahuju li bivši akcionari Jukosa da će vlasništvo ruske države biti konfiskovano u inostranstvu?

Teško mogu da zamislim da neko od mojih kolega ima strah od bilo čega. Što se mene lično tiče, nakon svega što sam iskusio u zatvoru i pre hapšenja, pitam se čega bih još trebalo da se bojim? Da padnem uz veliku buku? To su ranije mogli jednostavnije da izvedu. Ljudski mozak se na takvo nešto pripremi. Moje kolege su takođe dobro znale da u svakom trenutku mogu da udu žrtve atentata. Ali očigledno su se navikli i na takve misli.

Mihail Hodorkovski, bivši oligarh i predsednik Jukosa, naftnog koncerna koji su ruske vlasti likvidirale, boravio je u zatvoru u Rusiji od 2003. do 2013. godine. Osuđen je zbog utaje poreza i prevare. „Amnesti internšenal“ smatrao je da je taj Putinov protivnik bio politički zatvorenik. Evropski sud za ljudska prava je, nasuprot tome, 2011. godine ocenio da presuda nije bila politički motivisana. Krajem 2013. Godine, Hodorkovski je iznenada pomilovan, nakon čega je mogao da napusti Rusiju.