Poziv na donacije prepun stereotipa
13. decembar 2017.
Devojčica smeđe kose obučena je samo u tanak pulover. Na njenim kovrdžama počivaju pahuljice. Tužnim, tamnim očima posmatra prolaznike. A oni ne zastaju, samo užurbano prolaze pored plakata UNICEF-a postavljenog na božićno okićenim ulicama nemačkih gradova.
Takav scenario ponavlja se iz godine u godinu: humanitarne organizacije u predbožićno vreme marljivo prikupljaju donacije za Afriku i druga krizna područja. Svi su već videli gladnu decu iz Afrike, s naduvenim stomacima i telima mršavim do kostiju? Decu koja svojim velikim tužnim očima gledaju u kameru, često iz naručja neke svetske zvezde ili poznate osobe? Ili nasmejanu decu koja se raduju školskom priboru, semenu za njive njihovih roditelja ili hrani? A tu su i seljanke koje mukotrpno obrađuju suvu, ispucalu zemlju, kao i majke koje na leđima nose mršavu decu.
Pročitajte još: Humanitarna katastrofa u Jemenu
Svi oni sramežljivo gledaju sa plakata raznih humanitarnih organizacija koje opet uvek koriste klišee, i to baš one koje u stvari žele da suzbiju. Ali nisu svi isti. „U našim kampanjama pokazujemo decu koja pokazuju svoju snagu, koja su hrabra i imaju ličnost“, kaže portparolka evangelističke humanitarne organizacije „Kindernothilfe“ Angelika Beling. Ona za DW objašnjava da su se pre nekoliko godina s drugim organizacijama dogovorili da više neće zloupotrebljavati emocije i predstavljati decu kao žrtve.
Nevladinim organizacijama potrebne su donacije kako bi pomogle ljudima u nevolji. Pri tome je teško naći ravnotežu između stvarnosti u kojoj ti ljudi žive i određene doze emotivnosti, priznaje Angelika Beling.
Nediferencirana slika Afrike
Te reklame utiču i na predubeđenja o kriznim područjima u Africi, Aziji i na Bliskom istoku. Tako se na Afriku gleda kao na kontinent katastrofa, na kojemu živi bespomoćno stanovništvo, ljudi bez nade, a evropski posmatrač, obično belac, trebalo bi da bude donator, spasilac u nevolji. Te kampanje učvršćuju vekovni odnos moći između Evrope i Afrike i pokazuju jednodimenzionalne slike, ukazuje Nadja Ofuatej-Alazard. Ona na Univerzitetu Bajrojt istražuje rasizam u medijima. „Evropa se danas pravi kao da tamo danas, isto kao i nekad, nema bezobzirne ekonomske i geopolitičke interese. Dakle kao da de fakto ne učestvuje u stvaranju struktura siromaštva.“
Upravo na te nedostojne reklamne kampanje pažnju skreće nagrada „Zarđali radijator“ (Rusty Radiator Award). Nju dodeljuje međunarodni žiri onim reklamama humanitarnih organizacija koje pojednostavljuju problem siromaštva i njegove uzroke. Ove godine to neslavno priznanje dobila je kampanja organizacije „DEC Yemen Crisis Appeal“, koju podržava britanski glumac Tom Hardi. U njihovom kratkom filmu smenjuju se slike gladne dece, a Hardi priča o tome zašto je važno dati novac. Nagradu „Zarđali radijator“ osnovao je Međunarodni fond studenata i akademika SAIH koji dodeljuje i nagradu „Zlatni radijator“, za posebno dobre radove. Ove godine je to film organizacije „War Child“.
Pročitajte još: „Nije dovoljno samo gledati“
Nemci su, inače, u prvih devet meseci ove godine donirali 3,1 milijardu evra. Procenjuje se da će do kraja godine ta suma porasti na rekordnih 5,5 milijardi.
Čežnja za boljom budućnošću
Kod humanitarnih organizacija raste senzibilnost kada je reč o stereotipima, kaže Lorenc Spinas, šef švajcarske agencije „Spinas Civil Voices“ specijalizovane za reklame nevladinih organizacija. On objašnjava da su ljudi u medijima i na društvenim mrežama sve više na udaru mase šokantnih slika. Pritom se kod onih ljudi koji to ne žele da vide automatski uključuje odbrambeni refleks. Zato Spinas, zajedno sa svojim timom, želi da stvori pozitivnu stimulaciju pomoću kreativnih inscenacija.
Veliki deo donatora želi da pomogne stvaranju jednog boljeg sveta. Naravno, u svim kampanjama deca imaju bolji efekat nego odrasli, jer su ona simbol nevinosti i budućnosti, kaže Spinas. On objašnjava kako radi njegova agencija: „Mi izbegavamo slike na kojima se vidi patnja kao što su osakaćena i izgladnela tela i pokušavamo verbalno da insceniramo patnju tako što primaoca informacije stavljamo u poziciju tog deteta. Slike nastaju u glavama. To dobro funkcioniše jer onaj ko to vidi nema osećaj da se njime manipuliše. Tada je donator daleko velikodušniji nego kada se koristi metoda šoka.“ Za Spinasa je jedno jasno: uspešne kampanje fokusiraju se na rešenja, a ne na problem.