Prinudna marama – zašto iranski režim pokorava žene
24. decembar 2020.
Za Šahrama Karamija, tužioca u gradu Kermanšah na zapadu Irana, stvar je jasna. Reklamni klip je bio „nemoralan“ jer je na njemu jedna Iranka predstavljala žensku modu bez marame na glavi. Zato je dao nalog bezbednosnim i pravosudnim organima da se usredsrede na sve osobe koje su učestvovale u produkciji i distribuciji videa. Karami je izjavio da su uhapšene četiri osobe.
To je primer kako iranski režim reaguje na kršenje propisa o odevanju žena. Sa stanovišta vlade je nepopustljivost u ovoj oblasti – državni rezon. Od 1979. žene zauzimaju centralno mesto u simboličkom univerzumu državne ideologije.
Homeinijevo viđenje žene
„Žene koje su doprinele revoluciji bile su i ostale su žene koje nose jednostavnu odeću“, izjavio je Homeini februara 1979. u intervjuu koji je sa njim vodila italijanska novinarka Orijana Falači.
„Koketne žene, koje se šminkaju i izlaze na ulicu, koje izlažu svoje kose, vratove, svoje obline – nisu se borile protiv šaha. One nikada nisu uradile ništa dobro. Ne znaju kako se može biti koristan, ni društveno, ni politički, ni u profesiji. A to je zbog toga jer, razgolićavajući se, odvraćaju pažnju ljudi i izazivaju ljutnju“, rekao je tada vođa islamske revolucije u Iranu.
I zaista, uskoro se pokazalo kako na žene gledaju prvaci revolucije. Šah, kojeg je svrgla revolucija, još 1967. je porodično pravo stavio u nadležnost svetovnih sudova. Po dolasku islamskih revolucionara na vlast, ono je vraćeno u nadležnost verskih autoriteta.
„Seksualna kontrarevolucija“
Politikološkinja Negar Motahede je napisala knjigu „Trake šapata“. Ona u njoj navodi glavne parole ženskog pokreta za vreme revolucije: „Pravnice, studentkinje, radnice, sve su se sastajale da bi raspravljale o svojim pravima. Nismo dizali revoluciju da bismo krenuli unazad.“
Za Homeinija i njegove sledbenike prava žena su bila sporedna stvar. Oni su videli iranske žene kao suprotnost liberalnim zapadnim ženama. Cilj nije bio samo da se oslobodi od političke i privredne dominacije Sjedinjenih Država. Islamska kultura je trebalo da zameni zapadnu.
Hidžab je bio jedan od vidnih znakova novog početka, model suprotan zapadnom. „Islamska revolucija se pretvorila i u seksualnu kontrarevoluciju, u bitku za seksualnost žene“, napisala je američka sociološkinja Hamider Sedri u knjizi koja je 2007. izašla pod naslovom „Žene i politika u Iranu“.
Seksualnost je još od revolucije politizovana i antizapadno konotirana. „Nosi hidžab ili ćeš dobiti po glavi“, glasila je jedna od parola u revolucionarnoj godini 1979. A druga: „Smrt nepokrivenim“.
Politika prema telu je u pokretu
Još u proleće 1979. Homeini je zatražio od žena da nose marame. Potom je 1983. parlament doneo zakon o batinanju žena koje odbijaju da se pokriju – predviđena kazna je iznosila 74 udarca. Od 1995. se takvi prekršaji kažnjavaju sa do 60 dana zatvora.
Ova prinuda nošenja marame je nastala kao pokušaj da se zasnuje antizapadni model društva. Iranske žene koje se nisu pokrivale bile su nazivane „zapadnim kurvama“. Tradicija pokrivanja glave hidžabom je iskorišćena da bi se u širokim slojevima društva ukorenila slika „prave“ iranske žene.
„Žene koje se oblače po normama režima postale su uzdanice religije, države i društva“, kaže Negar Motahede.
Međutim, brojne su žene, a i muškarci, koji ne žele da se potčine pravilima verskih vođa. „Žene izražavaju protest tako što se više ne pridržavaju propisa za odevanje. One stavljaju do znanja da žele da povrate kontrolu nad svojim telom. Samo je njihova stvar kako nose kosu i da li lakiraju nokte“, objašnjava Motahede.
Žene stalno isprobavaju nove akcije na koje režim reaguje. „A onda na to reaguju žene. Radi se o politici tela koja je u stalnom pokretu.“