Tihi bojkot je poruka za vrhovnog vođu
24. februar 2020.
Ajatolah Ali Hamenei, duhovni vođa Irana, mogao bi da pomisli da su njegovi sunarodnici glasali kako mu odgovara. Već nakon prebrojavanja glasova iz polovine izbornih okruga ocrtava se ubedljiva pobeda konzervativaca na parlamentarnim izborima.
Taj trijumf je bio upisan još pre nego što su Iranci u petak krenuli na glasanje. Takozvani Savet čuvara, moćno telo koje odgovara Hameneiju, još pre izbora je zabranio kandidaturu više od polovine kandidata. Kroz to sito nisu propušteni reformisti, već samo tvrdolinijaši. Hamenei je dakle unapred mogao biti siguran da među novim poslanicima neće biti onih koji bi zagovarali političko i kulturno otvaranje zemlje.
Pa ipak, Hamenei ima razloga za brigu: izlaznost je bila najniža u četiri decenije od islamske revolucije u Iranu. I to iako su biračka mesta bila otvorena šest sati duže nego što je isprva planirano, kako bi se izlaznost maka malo podigla i očuvao privid legitimiteta. Na kraju je glasalo 42 odsto birača.
Ubedljiva većina Iranaca koji su ostali kod kuća sada mora da se pomiri sa političkom realnošću da je umesto njih odabrala manjina. Masi apstinenata je od početka bilo jasno da njihov glas ništa ne bi značio. Za koga da glasaju? Zato je tihi bojkot bio jedina opcija kako Hamenei visoku izlaznost ne bi predstavio kao dodatnu pobedu.
Mladi u Iranu moraju i dalje da žive u apsurdu u kojem o njihovoj budućnosti odlučuje starac od preko 80 godina. Hamenei očito ni posle tri decenije na vlasti ne želi da ispusti moć i prisiljava Irance da slede njegovu sliku sveta.
Ajatolah i njegovi poslušnici su spremni na silu, kako se pokazalo poslednjih meseci – prema agenciji Rojters, na protestima u oktobru je ubijeno preko 1.500 demonstranata. Izgleda da tolika cena u ljudskim životima sasvim odgovara Hameneiju i kamarili kako bi nastavili kurs koji su predvideli za Iran.
No niska izlaznost pokazuje politički i ideološki jaz koji deli zemlju. Pristalice i protivnici režima stoje nepomirljivo jedni naspram drugih. Stabilnosti zemlje ne može doprineti to što ogromna većina ljudi nema predstavnike u parlamentu i smatra da ih vlast ne uzima ozbiljno. Za Hameneija i režim dolaze turbulentna vremena.