Proces Brdo-Brioni na izdisaju

Kada je tadašnji slovenački premijer Borut Pahor 2010. godine sa svojom hrvatskom koleginicom Jadrankom Kosor pokretao Proces Brdo, njegova ideja bila je jednostavna: želeo je da na području Balkana politički kapitalizuje arbitražni sporazum koji je nekoliko meseci ranije potpisao s premijerkom Kosor. Tim sporazumom okončana je slovenačka blokada Hrvatske, a Pahor je pokušao da ponudi arbitražu kao model za rešavanje sličnih sporova u regionu. Rezultat toga, trebalo je da rezultira jačanjem saradnje i poverenja u regionu, što je ujedno i jedan od ključnih preduslova za napredak na putu ka Evropskoj uniji.

Nakon osam godina, rezultat te zapadnobalkanske diplomatske inicijative nije naročit. Proces Brdo u međuvremenu je preimenovan u Proces Brdo-Brioni, a inicijativa je dobila snažnu podršku pre svih Nemačke i Francuske. Pa ipak, nijedan spor nije rešen zahvaljujući toj inicijativi, a nepoverenje na Balkanu danas je veće nego pre osam godina. Čak je i hrvatsko-slovenački granični spor, koji je, kako se u jednom trenutku činilo, bio rešen, ponovo otvoren zbog aktuelnog spora Zagreba i Ljubljane oko arbitraže. Pahor, sada kao predsednik Slovenije, na zadnjem sastanku Procesa Brdo-Brioni prošlog vikenda na Brdu kod Kranja, otvoreno je priznao da, ako Slovenija i Hrvatska ne postignu dogovor oko implementacije arbitražne odluke, neće imati „moralni autoritet“ za vođenje Procesa Brdo-Brioni.

Hrvatsko odbijanje arbitraže

Borut Šuklje, jedan od vodećih slovenačkih analitičara i poznavalaca Balkana, potvrđuje da je Proces Brdo-Brioni stigao do svog kraja. Šuklje za DW objašnjava da je Hrvatska odlukom o nepoštovanju arbitraže dovela u pitanje ne samo poštovanje međunarodnih sporazuma, već i principa koji je u temelju Procesa Brdo-Brioni. A taj princip se, prema njegovim rečima, bazirao na ideji da bi balkanske zemlje opterećene sukobima, trebalo da za briselski sto dođu ne s problemima, već s rešenjima. Ali rešenje koje se baziralo na međunarodnom arbitražnom sudu, i koje je trebalo da posluži kao model za rešavanje drugih graničnih sporova, postalo je nesprovodljivo nakon hrvatskog napuštanja arbitraže.

Nepravedno je, međutim, odgovornost za neuspeh inicijative za evropeizaciju Balkana svaliti isključivo na Hrvatsku i Sloveniju. Koncept koji se bazirao na obećanju evropske perspektive u zamenu za reforme i regionalnu saradnju, zapao je u krizu i zbog činjenice da je nastavak evropskog proširenja, zbog krize i konsolidacije Evropske unije, odložen na neodređen rok. A u takvoj situaciji načelne deklaracije i maglovita obećanja o budućem članstvu – što se jasno videlo i na poslednjem sastanku inicijative u Sloveniji – više ne zadovoljavaju balkanske zemlje koje žele u Evropsku uniju.

Maršalov plan za Balkan

Riječki politikolog Vedran Obućina napominje da se, u trenutku kada je Proces Brdo-Brioni osmišljen, još nije naziralo da će proces evropske integracije prestati s Hrvatskom, a kamoli da će se dogoditi „bregzit“. „Koncept regionalne saradnje bio je baziran na ideji da će sve zemlje Jugoistočne Evrope na kraju biti integrisane u EU. Ali sada je sasvim jasno da do toga neće doći, ne samo zato što su te zemlje u dubokoj strukturalnoj krizi, već i zato što EU mora da se redefiniše“, ocenjuje Obućina za DW.

I Šuklje i Obućina saglasni su da na tom trusnom području ključnu ulogu ima nemačka kancelarka Angela Merkel. Ona svojim dolaskom na samit Procesa Brdo-Brioni u Dubrovnik 2014. poslala je snažnu poruku, koju je potom osnažila pokrenuvši Berlinski proces, čiji se sledeći sastanak na vrhu održava 12. jula u Trstu. Šuklje tako Berlinski proces smatra jedinom inicijativom koja ima ozbiljnu mogućnost za uspeh, konstatujući da je reč o svojevrsnom „evropskom Maršalovom planu za Balkan“, s obzirom na to da se bazira na infrastrukturnom povezivanju zapadnobalkanskog područja. Obućina takođe navodi da je reč o ponovnom oprobavanju recepta regionalne saradnje na osnovu finansijske injekcije. „To naravno neće biti zamena za članstvo u Evropskoj uniji, koje te države žele, a posledice toga za sada se kriju“, kaže Obućina upozoravajući da nedostatak evropske perspektive može izazvati nastavak raslojavanja i destabilizacije u svim zemljama regiona.

Vučić – nacionalistički pragmatik

Da li Berlin greši što u Aleksandru Vučiću vidi isključivo reformatora i čoveka koji će Srbiju odvesti u Evropsku uniju, žrtvujući demokratske principe za stabilnost – kao što to mnogi misle u Hrvatskoj? Šuklje nije iznenađen evropskom podrškom Vučiću, koji je, prema njegovim rečima, onakav tip lidera koji ima stvarnu mogućnost odlučivanja i podršku za rešavanje i najosetljivijih pitanja, poput Kosova. Obućina pak ističe da Nemci i Francuzi greše ako misle da će se oslanjati na Vučića kao ekskluzivno proevropski orijentisanog političara, upućujući na tradicionalnu orijentaciju Srbije ka Istoku i Zapadu. Obućina, naime, u Vučiću vidi nacionalističkog pragmatika, koji zna da realne alternative evrointegraciji Srbije – nema.

Koliko je Hrvatska uopšte zainteresovana za Proces Brdo-Bripni i regionalnu saradnju generalno, s obzirom na to da je distanciranje od susedstva poslednjih godina snažno prisutno u hrvatskoj politici, kako desnoj, tako i levoj? Dok Šuklje smatra da bi Hrvatska trebalo da bude zainteresovana za nastavak regionalne saradnje zbog niza otvorenih pitanja sa susedima, Obućina zaključuje da je hrvatska diplomatija u velikoj meri podbacila na Balkanu: „Hrvatska svim silama nastoji da se uključi u srednjeevropske inicijative, ali ni politikom, niti stilom ne prati delovanje Višegradske grupe. S druge strane, rađa se ideja sredozemne orijentacije, ali ovde nedostaju kapaciteti i obrazovan kadar. Najviše i najbolje poznajemo Balkan, ali su akademski i politički na tom području jači Mađari i Slovenci. Nedostatak jasne i dugoročne strategije i razrađene taktike diplomatskog delovanja tište hrvatsku državu, kao i uticaj kulturalne raslojenosti zemlje na tri kulturna kruga“.