Putinu treba Belorusija, a ne Lukašenko
24. avgust 2020.
Dok su lideri EU održavali poseban samit o situaciji u Belorusiji na kojem su odbili da priznaju rezultat izbora, Aleksandar Lukašenko je odjednom krenuo akciju. Sad, kada mu je EU uskratila legitimitet, može da se ponaša kako hoće. Nema više potrebe da se pretvara da mu je glas Brisela važan.
Na sastanku svog saveta bezbednosti zatražio je da policija u Minsku silom prekine demonstracije opozicije odnosno „nemire“, kako ih je nazvao. U nedelju, dok je u Minsku održan ogroman opozicioni skup, Lukašenko se slikao u maskirnoj uniformi sa puškom u ruci.
Predvidljivo je i to da je Lukašenko za proteste optužio „strano mešanje“ i naredio svojim diplomatama da upozore zapadne lidere, uključujući nemačku kancelarku Angelu Merkel, da će ih smatrati „odgovornim za uplitanje“ u Belorusiju.
Njegova nova odlučnost možda je rezultat četiri telefonska razgovora koja je Lukašenko vodio sa Vladimirom Putinom. Ruski predsednik mu je jedini preostali pravi saveznik. Uprkos tome što se lično ne vole, Putin će učiniti sve što je u njegovoj moći da pomogne Lukašenku da opstane – politički, a ako treba, i fizički.
Od intervencije u Siriji 2015. radi spasavanja Bašara al Asada, odlučne podrške venecuelanskom predsedniku Nikolasu Maduri pa do protesta u Belorusiji - Putin sebe vidi kao viteza spasitelja poraženih autoritarnih režima. Međutim, u njegovim očima ništa se ne može uporediti sa Belorusijom.
Belorusija je gotovo u potpunosti ekonomski zavisna od Rusije – vezana je mnoštvom ugovora. Dve države imaju zajednički sistem kontrole spoljnih granica kao i zajednički sistem protivvazdušne odbrane. Međutim, iako većina Rusa vidi Beloruse kao svoju braću sa sličnim načinom razmišljanja, većina Belorusa ističe da je to nije tačno.
Ako narodna revolucija sruši Lukašenka, bio bi to težak udarac Putinovom ugledu. Ideja o „moći naroda“ njemu je strana. A i brine se da bi i njegov narod mogao da preuzme ideju – da je pobuna protiv autoritarne vladavine u redu – i da će Zapad upotrebiti nezadovoljstvo da ga ukloni. Takođe ga brine da bi ruska, dosad servilna politička klasa, Lukašenkovo svrgavanje možda mogla da protumači kao znak Putinove slabosti, čega se on užasava.
Putin sebi ne može da dozvoli da u Belorusiji na vlast dođe opcija koju on nije odobrio.
Kremlj će se verovatno za sada suzdržati od slanja trupa u „bratsku pomoć“ Belorusiji, iako se to ne može u potpunosti isključiti. Preveliki je rizik od civilnog otpora i krvoprolića. Štaviše, ta ideja nije popularna kod Rusa, i Kremlj je toga itekako svestan.
Ali Putin ima mnoštvo drugih instrumenata – elektronsko ratovanje i nadzor, novac i gigantsku propagandnu mašinu. I sve to može da se stavi na raspolaganje Lukašenku. Moskva može da pomogne beloruskim bezbednosnim službama i to nazove „savetodavnom misijom“.
Ako Lukašenko preživi uz pomoć Moskve, moraće da to nekako da plati: da prizna aneksiju Krima, da Moskvi odobri izgradnju vojne baze u Belorusiji i pristane na objedinjavanja fiskalne politike sa Rusijom. Sve su to stari zahtevi Moskve. Ako se to dogodi, Belorusija bi de fakto postala ruska gubernija.
Međutim, ukoliko Lukašenko bude primoran da napusti funkciju, Putin će verovatno pribeći planu B: kada budu održani novi predsednički izbori, Kremlj će se odlučno založiti za proruskog kandidata, ma ko to bio.
Putin se najviše plaši demokratske, zapadno orijentisane Belorusije naklonjene EU. Takva Belorusija deluje malo verovatno, ali on ne želi da rizikuje.
Ono čemu Putin može da se nada kao najboljem ishodu je da se EU i SAD neće usuditi da ga izazovu na megdan u zemlju koju smatra ruskim dvorištem i da će se, ako bude istrajan i strpljiv, sa Lukašenkom ili bez njega, Evropljani i Amerikanci vremenom vratiti drugim problemima, a njemu ostaviti Belorusiju.
Imajući u vidu nastavak pandemije korone, približavanje predsedničkih izbora u SAD i stalne razlike istočnih i zapadnih članica EU u odnosu prema Rusiji, ta nada nije neutemeljena.