Pre 25 godina je Ugur Mumcu, sjajni novinar koji se bavio istraživačkim novinarstvom, izgubio život u napadu u Ankari. Eksploziv pod njegov automobil postavili su islamistički teroristi. Mumcu se svojim kolumnama i knjigama borio protiv religijskog fundamentalizma i korupcije, a za slobodu štampe u svojoj zemlji. Od njega potiče i rečenica: „Sloboda štampe nije poklon od države“.
Mumcu je samo jedan od brojnih novinara koji su ubijeni u Turskoj jer su branili slobodu. Turski ili kurdski reporteri, komentatori, izveštači ili blogeri, kao tvrdokorni predstavnici prava javnosti na informaciju o događajima i njihovoj pozadini, dele sudbinu svojih koleginica i kolega u mnogim diktaturama širom sveta. Kada istražuju, izveštavaju i komentarišu oni rizikuju život i slobodu. Zbog toga nije iznenađujuće što je Državno tužilaštvo na jugoistoku Anadolije obznanilo da je uhapšeno više od 30 novinara jer su na društvenim mrežama podelili svoje kritički intonirane izveštaje. Vlasti u Istanbulu sprovode istragu protiv 70 novinara i blogera zbog njihovih tekstova protiv vojne ofanzive turskih snaga u Siriji.
- pročitajte još: Nemačkim tenkovima na Kurde
„Nacionalni interesi“ umesto slobode štampe
To je dokaz da predsednik Redžep Tajip Erdogan i njegova vlada slobodu štampe ipak vide kao „poklon države“. To je pokazao i premijer Binali Jildirim koji je pozvao na razgovor medije bliske vladi, ali i – što je iznenađenje – neke pažljivo odabrane opozicione političare, kako bi im objasnio kakva „očekivanja“ od njima rukovodstvo države. Jedini cilj toga je, kao i uvek, podsetiti medije na njihovu odgovornost prema državi i obavezati ih da „paze na nacionalne interese“. To da nisu novinari ti koji su odgovorni za zaštitu države, već je država odgovorna za zaštitu slobode štampe, samodržac Erdogan i dalje istrajno ne prepoznaje.
S obzirom na takve uslove može samo unedogled da se spekuliše zašto se Erdogan u Siriji upustio u ples po žici. „Operacija maslinova grančica“ za Tursku može da ima efekat bumeranga, jer Ankara veruje da tim jednostranim potezom može da obezbedi mir i red na svojim granicama.
Ostaje, međutim, zagonetka zašto SAD, kao i Nemačka, zemlje koje su do sada podržavale sirijske Kurde, sada zabijaju glavu u pesak. I Rusija se krije iza floskula, umesto da objasni zašto je izneverila sirijsko-kurdske Odrede narodne odbrane (YPG). Nije tajna da je YPG produžena ruka Radničke partije Kurdistana (PKK), koju kako Turska, tako i Evropska unija i SAD smatraju terorističkom organizacijom. Ipak, (privremeni?) uspeh u borbi protiv „Islamske države“ bez YPG ne bi bio moguć. Poslužili su dakle svojoj svrsi i sada mogu da budu odbačeni.
- pročitajte još: Erdogan izaziva i Vašington i Moskvu
Sada je „Slobodna sirijska armija“ partner Turske u zajedničkoj borbi protiv sirijskog diktatora Bašara al Asada. Ali niko sa sigurnošću ne može da kaže koje radikalne ili terorističke snage se kriju u tim netransparentnim grupama. Šta će se dogoditi ako Kurdi iz Afrina budu proterani i „Slobodna sirijska vojska“ zatraži vlast nad dosadašnjim donekle mirnim gradom i regionom? Sigurno je do sada samo to da je desetine hiljada ljudi, recimo onih koji su pobegli iz Alepa, sigurno utočište pronašli u Afrinu. Ali sada postoji opasnost da dođe do novog masovnog bekstva iz Sirije u pravcu Turske. To neće ostati bez posljedica ni po Evropu.
S obzirom na sve to, sada bi bilo neophodno da Berlin, umesto slabih opomena, pošalje jasnu poruku Ankari – jer Zapad naoružava kako tursku vojsku tako i „saveznike“ iz YPG. Na obe strane oružje iz Nemačke igra odlučujuću ulogu.