Znamo kako je to kada ubeđenje koje smo dugo čuvali za sebe konačno bude izrečeno, kada se činjenice nazovu pravim imenom, kada se izgovori istina – to rasterećuje, oslobađa i može da stvori novu energiju. I odnosi se podjednako na pojedince i na društvo, na privatni i politički život.
Sada je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan u jednoj od svojih brojnih tirada protiv Evropske unije najavio da razmatra mogućnost održavanja još jednog referenduma, i to o pristupu EU. Naravno, tek posle referenduma koji se održava 26. aprila, kojim on želi da bitno proširi svoja predsednička ovlašćenja. Pretnja je više nego očigledna: turski narod bi mogao da traži da se obustave pristupni pregovori sa EU.
Priča bez kraja – već više od 50 godina
Time bi perspektiva ulaska Turske u EU bila definitivno okončana, a sa njom i mogućnost da se u EU integriše zemlja sa 78 miliona stanovnika i bruto društvenim proizvodom od 735 milijardi dolara i sa ogromnim strateškim značajem. Tursko-evropski projekat je sada već star više od pola veka: još 1959. je Turska prvi put tražila pristup, a već 1963. joj je u okviru takozvanog Sporazuma iz Ankare stavljeno u izgled članstvo u EEG. A od pre 12 godina se o pristupu i formalno pregovara – nekad uz manje, nekad uz više angažovanja.
No, ti pristupni pregovori ni turskoj ni evropskoj strani nikada nisu zaista prirasli za srce. Ankara od početka pregovara uzdržano – strahujući od reformi koje pristupni proces nosi sa sobom. A među Evropljanima je vladala velika uzdržanost koja je išla i do otvorene odbojnosti prema zemlji sa evidentnim demokratskim deficitima, u kojoj je pravna država vrlo rastegljiv pojam, uz to i obojen islamom. Dve strane su se godinama više gledale s nepoverenjem nego što su stvarno pregovarale i jedna drugu vide više kao protivnike nego kao partnere.
Među građanima, posebno u EU, nikada nije bilo većine za pristup Turske. Najveći broj njih smatra da zbog velikih verskih i kulturnih razlika Turskoj nije mesto u EU. Posle oštrih reakcija na neuspeli puč prošlog leta, takvo mišljenje se pretvorilo u uverenje rasprostranjeno od Stokholma do Atine.
Nema žalopojki
Znajući to, ne čudi što Erdoganova najava od subote nije izazvala velike žalopojke EU. Jer, iza te najave, upakovane kao pretnja, krije se spoznaja koju dele mnogi u Turskoj i u Evropskoj uniji: projekat turskog članstva u EU je od početka bio nategnuta misaona konstrukcija. Ona nema neophodnu podršku građana ni u Turskoj ni u EU.
Zato je dosledno i pošteno da se to konačno tako formuliše i izgovori. Pogled istini u oči prija i donosi olakšanje. A taj korak može da oslobodi nove energije i svakom od učesnika da novi polet. Turska bi mogla da preispita svoju ulogu u regionu i nanovo definiše svoj odnos sa EU. A EU bi, s jedne strane, mogla da razjasni svoj odnos sa tim važnim geostrateškim, ekonomskim i vojnim partnerom, a s druge strane, da svoje težnje ka proširenju usmeri tamo gde su one društveno i politički neophodne; tamo gde privlačna snaga pristupa EU još uvek može da pokrene temeljne reforme – u ponovo uzburkanom regionu Zapadnog Balkana.