Regenzburg – premeravanje neba iz rajske bašte
22. jun 2019.
Dunav na ovom mestu više nije mlada reka koja teče paralenlo sa alpskim planinama. Ovde se u njega ulivaju Regen i Nab čineći ga dubljim i jačim. Regenzburg je najsevernija tačka do koje Dunav stiže. Mogao je možda da se okrene prema severu, i da, kao Rajna, prokrči put do Severnog mora. Ali ne. Dunav se kod Regenzburga predomislio. Okrenuo se prema jugu počevši na sebe da niže čuvene evropske bisere: Beč, Budimpeštu, Beograd.
Što ne svratiš do Regenzburga?
Malo ko od putnika sa Balkana svraća u ovaj grad, mada autoput A3 koji od graničnog prelaza između Austrije i Nemačke kod Pasaua vodi ka Frankfurtu i Kelnu na mapi skoro dodiruje Univerzitet u Regenzburgu. Možda je razlog to što se sa Balkana retko dolazi u Nemačku u potrazi za lepotom, najčešće je cilj posao.
Ipak, oni koji odluče da svrate u grad makar na neki sat ostaće bez daha od lepote ovog mesta. Odmah će biti jasno zašto ovdašnji ljudi Regenzburg s ponosom nazivaju „najseverniji italijanski grad". Veza sa Rimom, onim antičkim, u samim je temeljima grada. Garnizon na Dunavu kao severnoj granici Imperije nastao je stotinu godina nakon prvih rimskih tragova na ovom tlu: Kastra Regina je nastala u drugom veku posle Hrista po volji Marka Aurelija, cara i stoičkog filozofa koji je u svojim Meditacijama ostavio trag u svetskoj literarnoj baštini. 6000 legionara su na Dunavu podigli garnizonsko naselje čiji temelji su do danas ucrtani u tlocrt grada. Jedna starorimska kapija je sa celim zidom integrisana u biskupov dvor koji je posle postao hotelska pivara.
Nešto manje vidljiva, ali čujna u francuskom i italijanskom nazivu mesta – Ratisbona – jeste veza sa keltskim nasleđem koje je bilo dominantno do dolaska Rimljana. „Rate“ ili ratis na keltskom znači „zidina“ a „bona“ znači utemeljenje, grad.
Žablji pogled na lepotu
U tom hotelu „Biskupski dvor“ radio sam početkom devedesetih kao kuhinjski pomoćnik. Mladi intelektualac koji u podrumu ljušti krompir jer hiljadu kilometara južnije nije hteo da ubija ili bude ubijen osećao je duhovnu vezu sa stoičkim carem, koji je svoju samospoznaju beležio u predasima krvavih bitaka na severnim granicama carstva: „Pokušaj da ubediš ljude, ali deluj protiv njihove volje, ako ti tako nalaže duh pravednosti“. Mene je moj duh pravednosti odveo u protivljenje većini i time u jednu bavarsku hotelsku kuhinju.
Te tople jeseni 1992. shvatio sam da je osećanje za lepo klasna kategorija. Došao sam u jedan od najlepših gradova Nemačke, ali sa ratom iza mene i neizvesnošću ispred mene. Iz perspektive slabo plaćenog fizikalca koji uči jezik lepota Regenzburga je spadala u posebno perfidne metode mučenja ljudi na dnu. Pripadao sam mravljem narodu Pakistanaca, Bolivijanaca, Kurda, koji bi se po katakombama starog biskupskog sedišta pretvorenog u najekskluzivniji hotel u gradu rastrčali kao ludi, terani povicima kuvara, kada bi u hotelsku baštu umarširala oveća grupa gladnih i žednih Amerikanaca, Japanaca ili Francuza.
Turisti su tu došli da kupe svoje parče lepote, a ja sam osećao da između te lepote i mene postoji čitavo minsko polje nemaštine i predrasuda. Izmrcvarenim ljudima na dnu hijerarhije njihov život izgleda kao robija, a lepi gradovi kao Diznilend za čuvare zatvora.
Kada jednom tako protumačite grad, a posle se ipak rado vraćate u njega, možete reći da ste ga zaista zavoleli.
Gusto istorijsko tkanje
Iza živopisnih zgrada i kula među kojima ima onih starih osamsto godina, u sokacima koji podsećaju na slične uske uličice Krfa ili Palerma ne možete a da ne osetite kako vas Regenzburg usisava u mrežu svojih gradskih priča. Ovde je bilo sedište bavarskog hercoga. Franački car Karlo Veliki je, osvojivši bavarsko područje, ovde dve godine proveo obezbeđujući trajnu pripadnost grada franačkom carstvu.
Kada posetilac zakorači na Hajdplac, na kojem su se u srednjem veku održavali viteški turniri uočiće da je jedna zgrada drugačija od ostalih: Kula i sama građevina su nastali 1250. kao patricijski zamak. Docnije su u „Zlatnom krstu“ odsedali carevi, kraljevi i kneževi.
Legenda kaže da je na ovom trgu paganin Krako izazivao sve domaće vitezove na dvoboj, ali – svi junaci nikom ponikoše. Svi osim jednog, kojeg su pronašli – u tamnici. On nije bio plemić već građanin Hans Dolinger. Ako preživi Kraka, obećana mu je sloboda. Dolinger je iskoristio svoju šansu i pobedio strašnog neprijatelja. Time je ušao u gradsku sagu i deo je lokalnog identiteta.
Jedna nešto savremenija gradska priča odvija se nekoliko vekova kasnije. U „Zlatnom krstu" je u šesnaestom veku odseo jedan od najmoćnijih vladara tadašnjeg sveta Karlo V iz kuće Habzburga. Njegova ljubavnica postala je tom prilikom osamnaestogodišnja Lepa Barbara, kćerka mesnog zanatlije. Ona mu je vanbračno rodila dečaka koji će posle ući u istoriju kao Huan od Austrije, zapovednik pobedničke hrišćanske flote u pomorskoj bici kod Lepanta. Čovek koji je porazio sultana dobio je 1572. spomenik u sicilijanskoj Mesini, da bi jedna kopija bila postavljena i u njegovom rodnom Regensburgu 1978.
Jednorog i Belo jagnje
Tako bi se moglo pričati o skoro svim trgovima i ulicama Regenzburga. To je jedini grad gde iz „Golubovog sokačeta“ možete da izađete na „Sokak Belog jagnjeta“, pa da skrenete u „Ulicu Belog petla“, potom izađete na „Pijacu uglja" iza koje se nalazi „Sokače Srebrnog venca“. Nešto dalje je „Jednorogovo sokače“, „Lisičije sokače" ili „Ulica tri Mavara".
Kameni most preko Dunava, čija je gradnja započeta 1135, jeste najstariji most Nemačke. Kada se čovek nađe na njemu i pogleda prema gradu i kuli sa časovnikom, prema luku kapije iznad koje kao simbol katoličkog grada vise ključevi Svetog Petra, ne može a da ne oseti strahopoštovanje prema tadašnjim graditeljima.
Sećam se vremena kada sam svakog jutra, veoma rano, prelazio most žureći na posao. Dunav čiji se vrtlozi razbijaju o klinasta postolja nosača, ovde je više nalik Drini kod Višegrada nego onoj reci koja protiče ispod Pančevačkog mosta. Jutarnja tišina i šum vode koja teče u pravcu mesta gde sam rođen, terali su me da ponekad zastanem koji minut i zapalim – tada sam još uvek bio nikotinski zavisnik – i da pljuckam sa mosta u vodu. Zamišljao sam da trag mog postojanja pretvoren u DNK-šifru u pljuvački, putuje ka rodnom mestu, zajedno sa otpadnim vodama iz pola Evrope.
A onda pomislim da bismo pre 1800 godina moj sin, koji je rođen u Regenzburgu, i ja, rođen u Zemunu, bili državljani iste, rimske imperije. Ta misao je i utešna i strašna.
Sada, četvrt veka kasnije, u oštroj sam konkurenciji sa turistima iz najzabačenijih delova globusa. Jedino mesto na kojem su poprilično bahate grupice turista bile stišane jeste istorijska odaja sa spravama za mučenje. Ljudi sa svih kontinenata osećaju da ovde baš i nije bilo dobro biti gost.
Mlađi ljudi mogu da se druže u bezbroj kafea i klubova u starom gradu. Regenzburg ima 150 000 stanovnika, a lokalni univerzitet i više škole okupljaju preko trideset hiljada studenata. To noćnim trgovima grada, kao recimo Bizmarkplacu, daje mladalačku atmosferu. Žagor i smeh do kasno u noć
Na ovakvim mestima je bolje studirati nego u Berlinu ili Kelnu. Izvrsna koncertna ponuda cele sezone, niz malih pozorišta, gradsko pozorište, art bioskopi. Samo što to mladi ljudi najčešće ne znaju.
Pivska bašta kao replika raja
Moje omiljeno mesto u gradu nalazi se na prvoj rečnoj adi i zove se Špitalgarten. Bukvalni prevod – bolnička bašta – čuva sećanje na prvobitnu namenu mesta – to je najpre bila bolnica i prihvatilište za siromašne. U carski grad Regenzburg dolazili su ljudi sa dubokim džepom, izaslanici nemačkih plemića i kraljeva koji su poslednjih sto pedeset godina pre Napoleona bili i stalni diplomatski izaslanici pri Rajhstagu čije je sedište bilo u Regenzburgu. Ti ljudi su voleli lepa mesta i – prvoklasno pivo. Katarinina bolnica je prema gradskim hronikama od 1350. proizvodila pivo da bi mogla da finansira lečenje siromašnih. Tako je nastala gostionica Špitalgarten odmah ispod mosta, na mirnom rukavcu Dunava ispod raskošnog drveća.
Pivo koje se prodaje samo ovde – jer je oduvek reč o maloj pivari koja opslužuje pivsku baštu – spada u najbolja svetska piva. Onaj koji nije probao pšenično pivo sa kvascem „Špital“, a ljubitelj je piva, uskraćen je za prosvetljenje nepca i grla, a time i duše.
Za mene je ova pivska bašta zemaljska replika rajske bašte. U Regenzburgu ih ima sijaset. I svaka nudi samo svoje pivo. „Turn und Taksis“ je pivo nazvano po lokalnoj plemićkoj porodici koja je u carska vremena bila izaslanik cara u Regenzburgu, a docnije je bila zaslužna za osnivanje i razvoj – Nemačke pošte. „Bišofshof“ je pivo sa biskupskog dvora. „Knajtinger“ toči mutna tamna piva, a imaju prastaru pivsku baštu na brežuljku Galgenberg, kojem ime odaje da je nekada bio „Brdo za vešanje“.
Naravno, zu sve to idu kobasice ili svinjske kolenice, pečenje sa knedlama, ponegde i bečke šnicle kao slonovske uši. Nalazimo se u Gornjem palatinatu, delu Bavarske u kojem se možda najbolje jede i pije.
Smrt na lepom mestu
Na kraju, treba spomenuti da je u ovom gradu umro i vođa bavarske Socijalno-hrišćanske unije, dugogodišnji bavarski premijer, oštroumni i kontrovezni desničar Franz-Jozef Štraus. Ugostio ga je knez Johanes fon Turn und Taksis koji je organizovao lov na jelene. Štrausa je tog oktobra 1988. izdalo srce. Stoga oprezno sa bavarskom kuhinjom, ona je, kao i sprpska, moćna i zavodljiva, ali u kombinaciji sa dobrim pivima i duvanom može na duže staze ponekog i da ubije.
Regenzburg je očito mesto na kojem se i rađaju i umiru poznati ljudi. Johan Kepler, matematičar i astronom od svetskog značaja, umro je ovde 1630. Još za života je sam sebi smislio epitaf:
Nebesa sam premeravao, sada merim zemaljske senke.
Ka nebu je stremio duh, a senka tela počiva tu.