Ruski gas za Kinu

Rusija je odavno planirala povećanje izvoza gasa u Kinu, pošto Evropa namerava da diverzifikacijom izvora snabdevanja smanji zavisnost od ruskog gasa. A kineske potrebe za gasom rastu srazmerno s potrebom da ublaži potencijalne energetske trgovinske ratove sa Sjedinjenim Američkim Državama Evropskom unijom i Australijom.

Peking je sebi zacrtao cilj da redukcijom emisije ugljen-dioksida postigne klimatsku neutralnost svoje emisije do 2060. Zato se sve više energetski usmerava na gas. Kina je već sada najveći svetski potrošač gasa, a 43 odsto svojih potreba pokriva uvozom. Radi se o uvozu 89 milijardi kubnih metara tečnog gasa i 46 milijardi kubnih metara gasa iz cevi.

Godišnja potrošnja gasa u Evropi je, sa 541 milijardu kubnih metara, veća od one u Kini koja iznosi 331 milijardu kubnih metara. Ali do 2030. se predviđa rast kineske potrošnje gasa do 526 milijardi kubnih metara. Konsultantska kuća Mekinzi procenjuje da će se kineska potreba za gasom udvostručiti do 2035., a do 2050. će gas potisnuti naftu na drugo mesto kao vodeći energent.

Rusko okretanje KIni

Ruski Gasprom i Kineska nacionalna petrolejska kompanija (CNPC) potpisali su 2014. ugovor vredan 35 milijardi evra o izgradnji gasovoda u dužini od 3.000 kilometara na ruskoj i 5.000 kilometara na kineskoj strani. Ana Mikulska, stručnjakinja za energetska pitanja sa Univerziteta Rajs u Hjustonu o tome kaže:

„Vreme sklapanja sporazuma nije bilo slučajno, već se poklapa sa uvođenjem sankcija zapadnih zemalja protiv Rusije, nakon ruske vojne intervencije u Ukrajini i pripajanja Krima".

Gasovod je završen krajem 2019. Kada 2025. dostigne pun kapacitet, trebalo bi da Kinu godišnje snabdeva sa 38 milijardi kubnih metara gasa. Gasprom je svojedobno izdao saopštenje da očekuje da će 2021. ovim gasovodom isporučiti Kini deset milijardi kubnih metara gasa.

Za razliku od evropskih gasovoda koji prolaze kroz više zemalja, ovaj vodi direktno u zemlju koja je krajnji potrošač. Kris Miler, asistent na katedri za međunarodnu istoriju Tafsovog univerziteta u Bostonu kaže da fokus Rusije na Kinu, kada je u pitanju izvoz gasa, proizilazi delom iz geografskog položaja i ekonomije, a delom iz politike.

„Kina planira da odustane od uglja, a u tom slučaju mora da troši više gasa, i mora obezbediti snabdevanje i u kriznim vremenima".

Ukupna ruska investicija u razvoj sibirskih nalazišta gasa i u gasovod prema Kini procenju se na 55 milijardi američkih dolara. Ništa se ne finansira kineskim kreditima, ali postoji pisana garancija Pekinga o kupovini 38 milijardi kubnih metara gasa godišnje, po dogovorenoj formuli za formiranje cene.

Ruska strana je 2016. ponudila Kinezima da učestvuju u finansiranju eksploatacije istočnosibirskih naftnih polja, ali kineske kompanije su to odbile. To je nagovestilo veoma tvrde pregovore sa Pekingom. Istovremeno je Peking najavio da će biti prvi strani kupac ruskog protivraketnog sistema S-400.

Snaga Sibira 2

Predsednik Rusije je odobrio planove za gradnju drugog gasovoda pod nazivom Snaga Sibira 2, koji će povezati Kinu sa područjem poluostrva Jamal gde su najveće ruske zalihe gasa. Tim gasovodom trebalo bi godišnje kroz Mongoliju do Kine dopremiti 50 milijardi kubnih metara gasa. Gas bi od 2030. počeo da stiže u najnaseljeniji, severoistočni deo Kine.

Putinov spoljnopolitički savetnik Jurij Ušakov izjavio je da taj projekat ima centralno mesto u odnosima dve zemlje. Gasprom je registrovao svoju podružnicu u Mongoliji i započeo studiju izvodljivosti. Krajem oktobra prošle godine su se Mongolija i Gasprom oglasili saopštenjem da su se dogovorili oko tačne rute gasovoda, a mongolska vlada smatra da bi gradnja mogla početi 2024.

Mikulska kaže da je Peking vešto iskoristio zapadne sankcije prema Rusiji da ojača svoju pregovaračku poziciju, pa zato trenutno gas plaća najverovatnije manje nego Nemačka. „Neki veruju da Rusija uopšte ništa ne zarađuje na gasu koji isporučuje Kini, kada cena nafte padne ispod 60 ili 70 dolara po barelu, ali se svakako Snaga Sibira 1 Rusija gleda kao prvi korak".

Tečni gas i Polarni put svile

Kina svoje potrebe podmiruje i tečnim gasom koji se transportuje brodovima kroz Malajski moreuz. Napetost u odnosima s glavnim proizvođačima ovog gasa, Australijom i Sjedinjenim Američkim Državama čine ruski gas još atraktivnijim za Peking. Rusija namerava da poveća svoje isporuke tečnog gasa prema Evropi i Aziji arktičkim morskim putem.

Na poluostrvu Jamal su proširena postrojenja za proizvodnju tečnog gasa. Kina je sebi postavila cilj da razvije „Polarni put svile” arktičkim vodenim putem. To je u proseku 20 dana kraći put do Evrope u poređenju sa putem preko Sueckog kanala.

Rusko preduzeće Novatek je završilo izgradnju postrojenja za tečni gas na Jamalu uprkos američkim i evropskim sankcijama, jer su u izgradnju ulagale kineske firme, koje sada imaju 20 odsto udela u vlasništvu.

Ključno pitanje povezuje Moskvu i Peking

„Kineske i ruske energetske ambicije i potrebe uklapaju se jedne u druge“ rekao je Albreht Rothaher, stručnjak za istočnu Aziju i dipolomata Evropske unije. „Gas iziskuje izgradnju gasovoda i dugoročne obaveze, do sada to dve strane nisu uspele. Kinezi veoma brutalno pregovaraju. Privredno i demografski ta igra ima odnos 10 prema 1. Rusija razumljivo  ne voli ulogu juniorskog partnera“, objašnjava Rothaher.

„U odnosu prema Evropi Rusi mogu da zavrću i odvrću ventil i veoma su dobri u tome”, rekao je on. „Kina je od samog početka bila za volanom diktirajući uslove", slaže se Mikulska. „Rusija to ne voli, ali mora da igra tu igru da bi preživela", dodaje ona.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.