„Samo sam bio čovek“

U vihoru i ludilu rata u Bosni i Hercegovini teško je bilo biti čovek. Amir Reko iz Goražda, ukratko opisujući svoj život, za DW kaže: „U jednom životu kao da sam proživeo tri, a zadesilo me ono što nikada nikome ne bih poželeo“.

Amir Reko bio je oficir JNA. Dezertirao je u aprilu 1992. godine. Preko srpskog područja, s kolegom, takođe oficirom JNA, Srbinom Draganom Simićem, prešao je na bošnjačku teritoriju – u Goražde u okruženju, gde je mislio da mu se sklonila porodica. Simić mu je, seća se Reko, tada spasao život od srpskih policajaca.

„Samo zahvaljujući njemu sada sam živ, jer su na srpskom punktu u Ustiprači nameravali da me ubiju zato što sam Bošnjak“. Ipak, tu za njega tek počinju najteža i najtragičnija životna iskušenja. Zahvaljujući diplomi Vojne akademije, postaje prvi komandant 43. Drinske udarne brigade Armije BiH iz Goražda – ali još uvek nije mogao do porodice koja se nalazila u selu Gudelj pod srpskom kontrolom.

„Jednog dana, ne znajući da je to moje selo, kurir je referisao o zločinima srpske strane u selu Gudelj i meštanima koji su zatvoreni u kuću i spaljeni. I navodi imena moje majke, mog dede, svih onih koji su ostali u selu. Iako sam bio vojnik, oficir naučen vojničkom držanju, za mene je to bio kraj sveta“, seća se Reko najtragičnijeg dana u svom životu.

Samo nekoliko dana nakon toga stigla je komanda iz Opštinskog štaba Teritorijalne obrane da se selo Bučje, s većinskim srpskim stanovništvom, „očisti“ jer je predstavljalo potencijalnu pretnju zbog srpskih snaga koje su napredovale. Za mnoge bi to bila idealna prilika za krvavu osvetu…

„Ali način na koji je zapovedništvo želelo da realizuje napad na selo, za mene je bio potpuno neprihvatljiv. Na to nikako nisam mogao da pristanem. Čak mi je bilo prigovarano da ne želim da uradim ono što je ’potpuno normalno’, da sam slabić, izdajnik. Čak je poslata i druga jedinica da to učini i to sam morao da sprečim. Iako su neki od njih bili dobro naoružani, morao sam te ljude da spasim, jer to nije bio način. Zločin nije smeo da se dogodi“.

Za nekoga heroj, za nekoga izdajica

Morao je, seća se, da dogovori mirnu predaju naoružanja i meštana. Dok se obraćao seljanima Bučja, tražeći od njih da se predaju, ni u sopstvenim redovima nije nailazio na potpunu podršku. „Shvatam da je među njima bilo onih koji su izgubili članove porodice, da ih je vodila osveta, ali treba učiniti sve da se novi zločin ne dogodi. Da ostanemo ljudi uprkos svojim tragedijama i bolu“.

Svi seljani Bučja ostali su živi – 45 Srba i nešto Bošnjaka. Ali takav njegov postupak nije se, kaže, svima svideo. Neki su ga smatrali herojem, a neki izdajnikom. „Nikada, do tada, nisam čuo povike ’Alahu ekber’. To me je šokiralo. To nikada nije bilo u prirodi i običajima Bošnjaka iz BiH“.

Reko je u rodnom selu, na zgarištu kuće, podigao spomenik svojoj svirepo ubijenoj majci i porodici. Uskoro sa porodicom odlazi u Dansku, jer se, kaže, u BiH osećao nepotrebnim i suvišnim. U Danskoj počinje novi život kao uspešan biznismen, a posao danas širi i u BiH.

„Samo sam bio čovek“

O Amiru Reki pre dve godine snimljen je i dokumentarac pod nazivom „Makedonac“ – po njegovom nadimku koji je dobio zbog dugog službovanja u Makedoniji, u Bitolju. Uskoro počinje i snimanje igranog filma o njemu, a postoje čak i inicijative da se taj čovek predloži za Nobelovu nagradu za mir.

Kako je Amir Reko uspeo da u vremenu zločina i lične tragedije odbrani čovečnost? Zašto i danas tvrdi da se rat u BiH mogao okončati i sa daleko manje žrtava na svim zaraćenim stranama?

„Moju baku u Drugom svetskom ratu spasao je Srbin. Mene je spasao Srbin. Moja majka je okupljala susede – i Bošnjake i Srbe – a ubijena je od zločinaca. Ali za to nije kriv čitav srpski narod. Setio sam se nje... Uvek bi mi govorila: ’Amire, budi to što jesi, onakav kakvim te tvoja majka odgojila’. Nisam nikakav heroj, samo sam bio čovek“.