Sankcije jačaju tvrdolinijaše u Teheranu

„Vojska čuvara Islamske revolucije“, poznata i pod imenom Pasdaran iliti Revolucionarna garda, je paravojna organizacija koja sačinjava oružane snage Irana zajedno s regularnom vojskom Arteš. Za SAD je Revolucionarna garda teroristička organizacija i zato američki predsednik Donald Tramp i tvrdi da je ubistvo generala Kasima Sulejmanija, komandanta garde, bio čin samoodbrane.

Ali ta organizacija nije samo vojna, već je i ekonomska sila. Poznavaoci prilika procenjuju da najmanje jedna trećina BDP Irana potiče od preduzeća koja su pod kontrolom Garde. Tome bi još trebalo dodati i verske fondacije, ali i to da je iranski parlament nedavno povećao budžet te organizacije.

Četiri moćne organizacije

Behzad Nabavi, iranski reformski orijentisan političar i bivši potpredsednik parlamenta, procenjuje da se 60 odsto državnog bogatstva nalazi u vlasništvu četiri gardine organizacije koje kontrolišu banke, naftne i telekomunikacione kompanije i druge firme.

Iako se vlada u Teheranu poslednjih godina svim silama trudila da privatizuje deo iranske privrede, granice između državnog, verskog, privatnog i vojnog i dalje su nedefinisane.

„Prema pravnoj definiciji, većina banaka su danas privatna deoničarska društva. Ali te deonice su često u vlasništvu državnih investicionih preduzeća“, kaže Mihael Tokus, direktor Nemačko-iranske trgovinske komore sa sedištem u Hamburgu.

Brojne firme se često vode kao privatne, ali na njihovom čelu isto tako često sede penzionisani generali. Pripadnici vojnih snaga, objašnjava Tokus za DW, po pravilu odlaze u penziju sa 50 godina, pa im se tako otvara još jedna karijera.

Korupcija i nepotizam

Takva tesna povezanost plodno je tlo za korupciju i nepotizam, na šta se u javnosti često žali i predsednik Hasan Rohani. Lično je u novembru naložio pravosuđu da se pozabavi slučajevima korupcije u kojima se radi o milijardama dolara. „Gde su te krupne zverke, zašto se ne progone“, zapitao se Rohani

Uticaj vojske i verskih vođa manje je prisutan samo u mirnijim periodima, kao recimo 2017. kada je Zapad olabavio sankcije protiv Irana. Nakon toga je vlada u Teheranu poslove na dva velika tendera dodelila francuskim i južnokorejskim kompanijama. Pravo na dodelu javnih poslova obično međutim dobija firma Katam El Anbija koja je pod kontrolom Garde. Često nema nikakvog tendera.

U međuvremenu su se stvari ponovo vratile na staro, kaže Tokus. „Vraćanjem sankcija SAD, siva ekonomija ponovo je procvetala. Zbog toga u ovom trenutku niko ne može da kaže koliko nafte Iran u stvari izvozi.“ Pored zvaničnog izvoza, pominju se i „velike količine“ nafte koje izlaze iz Irana preko susednih zemalja i tankera koji „plove bez oznaka i odašiljača“.

„Vreme sankcija je loše vreme za transparentnost i ekonomski napredak“, zaključuje Mihael Tokus.

Borba za devize

Sigurno je samo da je izvoz nafte – glavni izvor deviza za Iran – nakon uvođenja sankcija Vašingtona naglo opao. To u priznaje i predsednik Rohani koji je u novembru ocenio da se Iran nalazi u „vanrednom stanju“. „Kako da upravljamo zemljom kada se suočavamo s velikim problemima prilikom izvoza nafte?“, rekao je Rohani. Ocenio je da se Iran nalazi u „najvećim problemima od osnivanja Islamske republike“.

Rohanijeva iznenađujuća otvorenost očito služi za to da se narod pripremi na teška vremena. „On želi da ljude pripremi na to da će se državni izdaci ubuduće dodatno morati da budu finansirani porezima i doprinosima“, smatra Tokus.

Koliko je to politički rizično pokazuju protesti nakon podizanja cena benzinu u novembru koji su, prema Iran Reportu, bili „najnasilniji u poslednjih 30 godina“. Nezadovoljstvo u narodu je veliko – masovni protesti protiv vladajuće klike nastavljeni su i povodom priznanja Teherana da je oborio ukrajinski civilni avion. Stradalo je 176 nedužnih ljudi.

Međutim, ekonomsko zatvaranje i podizanje cena idu na ruku konzervativnim krugovima koji žele da pokažu da reformski političari okupljeni oko predsednika Rohanija stvari ne drže pod kontrolom. „Moguće je da će Rohani biti prisiljen da podnese ostavku, a da Revolucionarna gard preuzme vlast i uvede još strožu cenzuru i pojača nasilje“, smatra iranski publicista Bahman Nirumand.

Mihael Tokus međutim zaključuje da se ekonomskim pritiskom iranski režim ne može baciti na kolena: „Granice izdržljivosti Iranaca ne bi trebalo potceniti.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android