Smrt i povratak Maksa Ernsta

U vozu za Bril čitam biografiju slikara čijem delu idem u pohode. Mada se radi o inovativnom avangardisti otkrivam duboki trag nemačke umetničke tradicije još u njegovom detinjstvu. Priča ide ovako: Volfgang Miler fon Kenigsvinter – lekar i pesnik iz 19. veka, napisao je pesmu „Monah iz Hajsterbaha". U pesmi, mladi posvećenik Bogu se toliko zadubio u misli da se izgubio u šumi. Kada je izašao iz nje shvatio je da je prošlo 300 godina. Tako uviđa da je Tvorac izvan vremena. Ova pesma je motivisala učitelja gluvoneme dece i samoukog slikara Filipa Ernsta iz Brila da stvori možda najbolju sliku u životu koju je nazvao „Monah iz Hajsterbaha (usamljenost)".

U ovoj priči značajno je da je pred tom slikom sa čuđenjem i divljenjem stajalo treće od devetoro dece Filipa Ernsta – mali Maks. Stihovi Fon Keningsvintera pretvoreni u sliku koju je izradio dečakov otac, osvojili su mladu dušu. Taj dečak će docnije postati jedan od najznačajnijih nemačkih slikara 20. veka, Maks Ernst.

Konačno Muzej

U slikarevom rodnom gradiću Brilu, negde na pola puta između Kelna i Bona, boravio sam rado i često. Obilazio sa svojim sinom božićne vašare, šetao od jednog od najznačajnijih baroknih dvoraca u zemlji – Avgustinusburga – do lovačkog letnjikovca plemića. Varoš je imala šarm i svetsku kulturnu baštinu, lepe kafiće i pivske bašte. Ni jednom nisam stigao da posetim Muzej Maksa Ernsta, mada sam voleo celu tu generaciju, dadaiste, ekspresioniste i nadrealiste, mladu evropsku avangardu koja je preživela klanicu Prvog svetskog rata.

Sišavši sa voza u Brilu ovaj put sam se uputio pravo u Muzej. Ni deset minuta hoda od železničke stanice, stara dvokrilna dvospratnica sa modernim zastakljenim ulazom obećava energiju istinske umetnosti po sivom, kišovitom danu.

Ulaznica je 11 evra. Na podrumskom nivou je izložba digitalnih radova savremenih umetnika. Muzejska uprava drži se eksperimentalnog duha umetnika kojem je posvećene ustanova, pa pored stalne izložbe radova Maksa Ernsta obezbeđuje prostor i za nova imena. Ne zadržavam se previše u foajeu. Prolazim kroz velika vrata u svet Maksa Ernsta.

Već u prvoj odaji nalazi se možda najznačajnija sulptura koju je stvorio Maks Ernst – Keprikorn. Ime je dobio po latinskom nazivu za jarca – capricornus. Maks Ernst je najpre od raznih materijala stvorio mušku i žensku skulpturu – za vitki ženski vrat je, na primer, iskoristio feder iz automobila. Sve je potom izlio u cementu pred svojom kućom u Arizoni. Kada se selio za Evropu, uzeo je gipsani kalup skulpture, Tako su u Evropi nastali bronzani otisci – jedan od njih je ispred mene, u Muzeju. U ovom radu su sažete skoro sve fascinacije umetnika – nadrealistička opsednutost mitskim Minotaurom, likovna filozofija američke starosedilačke kulture, posebnost šahovskih figura.

„Slikar je izgubljen, ako se pronađe"

Uputim se dalje, kroz lepo uređene hodnike i već sam pred autoportretom umetnika iz 1909. Slika je neizbežna ilustracija svakog prikaza stvaralaštva ovog slikara. Računam: Maks Ernst je imao 18. godina kada je naslikao ovaj autoportret. Tu je i mladalačka odrešitost i nešto zamišljenosti. Tu je pronicljivi pogled slikara. Nešto melanholije.

Njegov otac kojeg su roditelji sprečili da se posveti slikarstvu, svom sinu je omogućio tu slobodu. Zarađujući dodatno kao portretni slikar, Filip Ernst je šestoro od devetoro dece poslao da studiraju.

Na zidovima Muzeja su citati iz dnevnika Maksa Ernsta. Prvi od njih bi mogao biti moto njegovog života: "Slikar može da zna šta neće. Ali teško njemu ako želi da sazna šta hoće! Slikar je izgubljen, ako se pronađe. To što mu se posrećilo da ne pronađe sebe, Maks Ernst posmatra kao svoju ‘jedinu‘ zaslugu". Ko o sebi ovako govori u trećem licu zna vrlo dobro o čemu priča.

Zastajem nešto duže pred jednim platnom. Prepoznajem terasu dvorca u Brilu, slika se zove „Loni na terasi Dvorca" i nastala je 1932.

Loni je bila Maksova mlađa sestra. Između autoportreta iz 1909. i ove slike prelomila se epoha, ali i umetnikov život. Prvi svetski rat je u njegovoj generaciji ostavio neizbrisiv trag, danas bi pre rekli – traumu.

Čarobnjak Maks traži svoj mit

„Maks Ernst je umro 1. avgusta 1914. Vratio se u život 11. novembra 1918. kao mladić koji se nadao da će postati čarobnjak, kako bi pronašao mitove svog vremena”. Ova umetnikova misao pokazuje odvratnost koju je osećao prema ratu, u kojem je protiv svoje volje dobio oficirske činove, ali i nagoveštava potragu za mitskim slikama savremenosti.

I zaista, Maks Ernst je u svom drugom životu postao radikalni dadaista, koji je sklapao prijateljstva sa predstavnicima buntovne avangarde, docnijom svetskom umetničkom elitom. Njegovo provokativno držanje će izazvati gnev javnosti i vlasti u Kelnu, ali i raskid sa ocem. U grupi koja provocira zagovornike malograđanske umetničke konvencije biće i Hans Arp, koji će mu ostati prijatelj do kraja života. U tom periodu upoznaje i glavne figure nadrealističkog pokreta kao što su Pol Elijar, Gijom Apoliner i Andre Breton. 1922. odlazi u Pariz.

Francuski pisac Pol Elijar i njegova žena Gala biće mu domaćini. Maks Ernst se upušta u ljubavni trougao, u kojem na kraju i on i Elijar ostaju bez Gale. Ona se udaje za nadrealističkog ekscentrika Salvadora Dalija. Burne godine u Parizu daju se naslutiti u vitrinama gde su originalni katalozi za umetnikove prve izložbe.

Halucinacione sposobnosti duha

Frotaž – trljanje – starokineska tehnika „zamagljivanja" crteža je za Maksa Ernsta predstavljala pravo otkriće. U malom pansionu na atlanskoj obali Francuske slikar je 1925. posmatrao stari drveni patos. Stavio je papir na njega i mekim grafitom oslikao

strukturu poda. Tako je nastao prvi njegov rad ove vrste. Postupak je kasnije usavršio. Od 1927. umetnik tehniku, najčešće primenjivanu na crteže, prenosi i na slikanje uljanim bojama. Tako nastaje tehnika grebanja – grataž. „Frotaž nije ništa drugo nego tehničko sredstvo podizanja halucinacionih sposobnosti duha". Možda ova izjava najbolje pokazuje inovativnost Maksa Ernsta, njegovu sposobnost da drugačije vidi i oblikuje svet.

Penjem se do izložbenih prostorije na spratu, gde me čekaju uzbudljiva umetnikova dela iz američkog perioda.

Maks Ernst je zapisao da je jedan od ključnih događaja u detinjstvu bio smrt jedne ptice. Mnoge njegove figure pokazuju trajnu fascinaciju ptičjim svetom. Za mene su prijatno iznenađenje predstavljale Ernstove skulpture.

Kralj se igra

Kombinacija šahovskih figura, pticolikih obličja, maski, ostavljaju snažan utisak. „Kralj igra kraljicom" je plastika nastala 1944. na Long Ajlendu, u jednoj garaži.

Pepoznajem u njegovim radovima isti avangardistički duh koji je krasio neke figure Bogdana Bogdanovića. Leskovačka „Šumska boginja" je rođaka figura iz sveta Maksa Ernsta.

„ Kada sa slikarstvom zapadnem u ćorsokak, onda mi ostaje skulptura kao izlaz…Kod skulpture, obe ruke imaju svoju ulogu, kao u ljubavi", zapisao je umetnik.

Ljubav je očito bila Maksov životni eliksir. Pred sam kraj Prvog svetskog rata, oktobra 1918. sklopio je brak sa Luize Štraus, ćerkom jevreskog fabrikanta iz Kelna koja je sa njim studirala istoriju umetnosti. Razveli su se 1926. Maks će početkom Drugog svetskog rata uspeti da pobegne nacistima, njegova bivša žena će, ostavši u Nemačkoj, doživeti sudbinu miliona Jevreja – ubijena je u Aušvicu 1944.

Venčanje sa znatno mlađom ekscentričnom umetnicom Mari-Bert Oranš u Francuskoj upriličeno je 1927. Ovaj brak pun boemskog druženja sa nadrealistima potrajao je do 1936. Maks Ernst traži razvod. Od sledeće godine će živeti sa nadrealističkom umetnicom Leonorom Karington, koja, nakon što su u okupiranoj Francuskoj uhapsili Maksa Ernsta, beži u Španiju. Ali već sledeća žena ulazi u umetnikov život, bogata Amerikanka Pegi Gugenhajm, s kojom uspeva da se 1941. preko Španije i Portugalije dokopa Sjedinjenih Američkih Država. U Njujorku se par venčava, ali Maks Ernst na jednoj izložbi krajem 1942. upoznaje Doroteju Tening i zbog ove američke slikarke razvodi se od Pegi.

Ovekovečena Doroteja

Doroteji je 32 godine, a Maksu 51. Ipak, ova veza će potrajati sve do Maksove smrti. Dom su najpre pronašli u Arizoni, u gradiću Sedoni, gde je Maks Ernst za sebe otkrio kulturu indijanskog naroda Hopi. Ime tog naroda u prevodu znači – miroljubivi. Mora da je pacifista Maks Ernst osetio duhovnu bliskost sa američkom starosedilačkom kulturom.

Od 1953. par opet živi u Francuskoj. Izgleda da je Maks bio svestan da je u Doroteji pronašao pravu saputnicu. U Muzeju u Brilu poseban zid je odvojen za seriju koju je umetnik nazvao „D-Paintings". Radovi su posvećeni Doroteji. Zapravo, to su rođendanski pokloni, za svaku zajedničku godinu po jedan. Na svakoj slici je upisano po jedno D. Maks Ernst slika predele ljubavi – oni su poput snoviđenja, često sa noćnom atmosferom, punom polarne svetlosti ili mesečine. „Raznobojne munje simbolišu nadrealističku iskru poezije, ali i magičnu čaroliju ljubavi", napisano je u objašnjenju ciklusa u prostoriji VII Muzeja.

Upravo ove slike su ostavile na mene najsnažniji utisak.

Maks Ernst je bio pesnik erosa, takva dela su mu najbolje polazila za rukom. Neki od naziva slika sastoje se samo od slova D kombinovanog sa godinom nastanka. Ipak, poneki naslov odaje više: „Pesma za D", „Tri cveta za Doroteju", „Faze noći".

Halucinogeni eros

Maks Ernnst je umro je 1986. u Parizu i sahranjen je na čuvenom groblju Per Lašez. Njegova Doroteja se odselila u Njujork. Nadživela ga je tri decenije. A i nju i njega, nadživele su slike koje slave halucinantnost njihove ljubavi.

Sređujem utiske u muzejskom kafeu "Mali Maks”. Taj naziv me podseti na činjenicu da je Maksov otac svog jedva petogodišnjeg sina naslikao kao Isusa. U kafeu jedva da ima mesta. Tužne stolice u bašti kisnu. Unutra žamor, ljudski razgovori. Ovaj nedeljni dan je za Nemce poseban – evangelička crkva obeležava "Nedelju večnosti” koju narod zove "Nedelja mrtvih”.

Škola ubica

Setim se da je ćudljiva istorija zbivala gorke šale sa Maksom Ernstom. Mada je Francuska bila njegova druga domovina, kada je izbio Drugi svetski rat francuske vlasti su ga 1939. zatvorile u logor kao „neprijateljskog Nemca". Odatle su ga pustili na insistiranje francuskog pesnika Pola Elijara. Ali već naredne godine ga hapse nemački okupatori Francuske. Gestapo vrlo dobro zna da su i dela Maksa Ernsta bila izložena na čuvenoj minhenskoj izložbi „degenerisane umetnosti". A na toj izložbi su u nacističkom tumačenju estetike bili zastupljeni svojevrsni umetnički neprijatelji Trećeg rajha. Maksu polazi za rukom da pobegne. Kada je stigao u SAD morao je neko vreme da provede kao zatvorenik u tvrđavi na ostrvu Elis. I tu je najpre označen kao „neprijateljski stranac". Ovaj put je pušten posle tri dana.

Danas se vodeći muzeji tri zemlje otimaju o njegovu baštinu, a tada su ga vlasti tih zemalja hapsile.

Setim se da sam ulazeći u Muzej, na platou ispred zgrade video tri skulpture koje su se ogledale na mokrom betonu. Delo je nastalo 1967. Naziv je mladalački provokativan, a umetniku je, kada je stvarao ove figure bilo 76. godina: „Nastavnički kolegijum škole za ubice". Verovatno se umetnik pozvao na Orvela, kada je centralnu figuru nazvao „Veliki brat", a figurama do njega je dao biblijska, anđeoska imena. Za života je ova trojka bila lična straža pred domom Maksa Ernsta. Sada članovi bizarnog kolegijuma stražare pred njegovim muzejom.

Već se polako spušta mrak. Ne bih voleo da sam ovu nedelju proveo na nekom drugom mestu. Družeći se sa mrtvim umetnikom shvatio sam da je njegova estetska potraga ovde u Brilu ostavila živ, žilav trag, idealan za ozarenje tmurnih novembarskih dana.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.