Sprečiti juriš na kiparske banke

Kad previše klijenata odjednom potražuje svoj novac, za svaku će banku to biti previše. Jer banke novac svojih štediša ne stavljaju jednostavno u sef, već ga posuđuju drugima, kako bi u međuvremenu na njemu zaradile. Dakle, poslovni model neke banke funkcioniše samo kada ulagači imaju poverenja u to da im je novac na sigurnom.

Kad izgubite poverenje i kolektivno povlačite novac, to neće odvesti u propast samo pojedine banke. Celokupna privreda neke zemlje može na taj način da bude odvučena u krizu. Bez obzira na to li građani drže svoj novac kod kuće, „u slamarici“ ili pokušavaju da ga sačuvaju u inostranstvu, domaćoj privredi nedostaje kapital, ne može više da ga pozajmljuje, a investiranje postaje teško ili nemoguće.

Omesti i ograničiti

Kontrole prometa kapitala upravo to treba da spreči. Postoje različiti oblici takvih kontrola. Svima je zajedničko to da ometaju i ograničavaju do tada slobodan protok novca. Neka država može, na primer, da poveća poreze, ukoliko njeni građani ili neka firma žele da prebace novac u inostranstvo ili žele da ga iz inostranstva uveze. Još su delotvornija ograničenja količine novca. Tako se može odrediti da niko ne sme sa svog računa da podigne više od određenog iznosa nedeljno. U kontrole prometa kapitala ubraja se i obavezno traženje dozvole. U tom slučaju, novac može se podizati samo ako je pre toga zatražena i dobijena dozvola.

Sve te kontrole ograničavaju građane i firme u njihovim pravima. S druge strane, one omogućavaju državi, bankama ili finansijskim upravama da ometaju nekontrolirani odliv kapitala i da tako donekle stabilizuju privredu.

Slobodan protok novca

Za većinu država sa slobodnom tržišnom privredom, kontrole prometa kapitala od sedamdesetih godina prošlog veka su – tabu. Nakon ukidanja sistema „Breton Vuds“ sa čvrsto utvrđenim kursevima valuta, gotovo je svuda je važilo pravilo: kapital treba da teče bez prepreka tamo gde je najhitnije potreban i gde donosi visoku zaradu. I Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka zastupale su takvo gledište pa su i u zemljama u razvoju kao i u zemljama sa rastućom ekonomijom tražile da se kontrole prometa kapitala ukidaju.

U Evropi se kontrole prometa kapitala smatraju „teškom artiljerijom“, jer one duboko zadiru u prava ekonomskih sloboda građana. Tako je slobodni protok kapitala jedna od četiri temeljnih sloboda domaćeg tržišta u Evropskoj uniji. Ostale tri su slobodni protok roba, ljudi i usluga.

Primer Islanda ipak pokazuje da kontrole prometa kapitala mogu da budu i nužne. Nakon bankrota tamošnjih banaka, ta mala ostrvska zemlja je sprečavala svoje građane da masovno iznose novac u inostranstvo. Time je želela da spreči još veći pad vrednosti islandske krune. Od onda se zemlja relativno dobro oporavila od krize. A vlada Islanda planira da kontrole prometa kapitala tokom ove godine postepeno ukine.

Autori: Andreas Beker / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković