Svađa Radulovića sa papirom

Saša Radulović je 2000. i 2002. godine u Sjedinjenim Američkim Državama ostavio neplaćeni ceh od 1.069.670 dolara i 25 centi na ime federalnog poreza na prihod, u šta nisu uračunate kamate i eventualne kazne. O tome svedoči overeni izvod iz baze federalnih poreskih vlasti (IRS) poslat iz kancelarije Okruga San Mateo pod koji spada i mestašce Barlingejm u Kaliforniji, gde je Radulović živeo. Zbog duga je 2005. zainteresovanim licima – svakome ko se raspita – objavljeno obaveštenje o aktiviranju založnog prava u korist Sjedinjenih Država. Od tog momenta postala je moguća plenidba trenutne i buduće imovine dužnika, a pri naplati država stiče pravo prvenstva nad ostalim poveriocima.

Saša Radulović – lično i u kolektivnoj pojavi u vidu „pres tima“ pokreta Dosta je bilo – zvaničnom dokumentu poreskih vlasti SAD koji je objavio DW suprotstavio je jedno veliko i bučno „nisam, majke mi“. Naspram papira sa svežim pečatom od 20. jula ove godine i potpisom odgovornog službenika, tako imamo tvrdnje Radulovića i njegovog pokreta da je u pitanju „falsifikat ili gruba greška“, imamo podmetanja, opaske na „skandalozno manipulatorsko“ ponašanje „medija i autora teksta“. Imamo i uvrede, psovke i pretnje ljudi koji ponosno ističu da su članovi pokreta DJB. Imamo sve ono što Radulović i njegov pokret inače kritikuju i obećavaju da će iskoreniti kada jednom budu vlast.

Nemci imaju dobar izraz za način na koji bi Radulović i ekipa da se svađaju sa jednim papirom formata A4 – unsachlich, što bi se ovde najbolje prevelo kao „daleko od činjenica, od suštine“. Zbog desetina hiljada čitalaca DW i ostalih koji su pokušali da isprate takvu debatu, možda vredi preduzeti pokušaj da se izvede Versachlichung – posuštinjenje.

Prva linija odbrane – Kanada

Prvo reagovanje DJB – koje, kao i sva naredna, DW neće objaviti o čemu će reči biti niže – kucalo se vrele glave i vlažnih prstiju pa su se skladno tome, osim niza tipfelera, tu obrele potpuno pogrešne godine kada je dug načinjen i kada je utvrđen, kao i permutovani izvodi dve poreske godine. Jednostavni dokument IRS prenet je sasvim nakaradno, a Radulović se na Tviteru opirao dok konačno nije kako valja pročitao reagovanje sopstvenog pokreta. Stiže ubrzo i druga verzija, brojke korigovane, ali ostaje konstatacija koja bi navodno trebalo nešto da nam kaže o poreskom obvezniku Raduloviću: on se „vratio iz SAD u Kanadu krajem 2001. godine“, „nije državljanin SAD“ niti „poreski obveznik SAD“. Još će Radulović na Tviter postaviti podatke da je od novembra 2001. prvi čovek njegove bivše firme True Spectra neko drugi, a ne on.

Zgodni biografski detalji, ali je pitanje sa kojim delom teksta oni polemišu? Baš nigde se ne navodi da je Radulović 2002. živeo u SAD. To uostalom nije ni bitno. Možete biti državljanin Ugande sa prebivalištem u Lihtenštajnu, a ipak imati prihode i poresku obavezu u SAD. Za svaki slučaj, Radulović sâm višestruko demantuje sebe i saopštenje svog pokreta, pa se postavlja pitanje kome verovati:

Da li onom Saši Raduloviću koji je na portalu LinkedIn izričito napisao da je od 1998. zaključno sa 2002. u kompaniji True Spectra bio „president and CEO“? Ili možda Raduloviću sa Tvitera, koji na pitanje jednog korisnika o podacima sa LinkedIna kaže da je 2002. samo savetovao tu firmu (valjda iz ljubavi, pro bono)? Ili je u pravu treći Radulović, onaj iz akutnih saopštenja DJB, koji je 2002. već u Kanadi pa baš ništa sa Amerikom nema? Ili pak četvrti Saša Radulović, onaj koji je u izjavi za televiziju N1 rekao da je 2002. u SAD doduše išao, ali samo turistički? Koji je od te četvorice u februaru 2002. prodao kuću u Aveniji Drejk u kalifornijskom gradiću Barlingejmu za 1.627.000 dolara? Ako je to bio turista Radulović, onda tu granu turizma treba da patentira: umesto da platiš za aranžman, ti se odatle vratiš s podebljim koferom dolara.

Najviše jedan od ove četvorice Radulovićevih identiteta govori istinu. Najmanje trojica debelo lažu.

Druga linija odbrane – Kalifornija

Tokom vikenda je Radulović uz podršku simpatizera po Tviteru delio link ka listi 500 najvećih poreskih dužnika države Kalifornije – Radulovića nema na njoj. I, sve je znači u redu? Pa ne baš. Kalifornija razrezuje i ubira takozvani state income tax, dažbinu koja ama baš nikakve veze nema sa federalnim porezom o kojem govori dokument koji je objavio DW. U prevodu: možete platiti jedan, a ne platiti drugi. Zna to svakako i sam Radulović, ali pribegava mistifikaciji kada na Tviteru piše: „Federal se ne objavljuje. State prati federal. Samo su procenti različiti.“ Neće čitaocu trebati više od pet minuta uz Gugl da sazna istinu: da porezi nikako ne „prate“ jedan drugi, osim što je poreska osnovica slična. Same dažbine su potpuno odvojene.

I ovde Radulović, zlu ne trebalo, demantuje sebe kada priznaje da nema uvid u listu dužnika za federalni porez na prihod. Dodaje ipak da će objaviti „sve što budemo našli“. Nađen je onda neki šarlatanski pretraživač SearchQuarry, koji vuče podatke iz sudskih spisa (a niko nije tvrdio da se protiv Radulovića vodi neki sudski postupak) i gde svaka osoba bez ikakvog objašnjenja može tražiti da bude uklonjena iz baze podataka. O ozbiljnosti pretraživača govori da će naći rezultate ako u njega ukucate i „Duško Dugouško“ – što su neki tviteraši i učinili.

Treća linija odbrane – blato

Dva su pasusa bila potrebna u saopštenju DJB da od „profesionalizma koji se uobičajeno vezuje za brend Dojče vele“ stignemo do „vođenja kampanje protiv pokreta Dosta je bilo“, „manipulacija“ i „pisanja jednostranih tekstova“. Ako neko nije shvatio poruku, tu je ponovo Tviter gde Radulović poručuje da „blato radi“. Neizrečeno dovršavaju jurišnici na Fejsbuk stranici DJB koji ih prećutno bodri tako što ne uklanja klevete, uvrede ni pozive na linč. „Nije čudo što o tome piše nemački list. Znamo svi ko je prijatelj sa Merkelovom i sa Nemačkom...“, proniče jedna dama u srž zavere. „Taj nacizam nekako uvek uspeva da izviri...“, poentira jedan fan. Drugi bi da zna: „Koji to srpski naprednjački skot radi u DW-u.Kakio mu je ime i ptrezime.“ Trećeg nervira što „svakojaka bagra i poslednji ološ daje sebi za pravo da potura laži“ i gadi mu se „ta stoka lažovska“.

Da li ovih par stolova naše male redakcije u jednom velikom mediju zapravo stoje na vetrometini interesa svetskih sila? Da li je lično premijer Srbije uz pomoć nemačkog BND-a otišao u kancelarije Okruga San Mateo, zatvorio činovnike u podrum, javio se na telefon da potvrdi da Saša Radulović ima dug, a onda odštampao nešto falsifikovano, lupio pečat, naškrabao potpis i ubacio u olizani koverat? Trenutak napada je logičan, kaže sam Radulović: „To smo očekivali. Pogotovu sada kada rastemo i postajemo pretnja.“ DW naravno nije bio nimalo sumnjiv dok je u poslednje četiri godine trošio piksele kritikujući autokratski stil premijera, skandal u Savamali, sumnjive aspekte Beograda na vodi, ugnjetavanje novinara pa zbog toga završio i na zidu izložbe „Necenzurisane laži“.

Mora da je u žaru tviteraške borbe Raduloviću i njegovim saradnicima promakla fina ironija – njihov ton neodoljivo podseća na ton vladajuće garniture koju s pravom kritikuju, a stil i inventivnost su baš na nivou „blatoida“. Uostalom, sajt Teleprompter, koji Radulović oštro kritikuje, jednako se zapitao: „Da li su ovo prvi znaci da je zapad Radulovića pustio niz vodu?“

Pokret Dosta je bilo, gde izgleda imam verne čitaoce, iskopao je i moj prošlogodišnji tekst povodom tada dvadesete godišnjice operacije Oluja. DJB najpre otkriva rupu na saksiji: autor je pisao „potpuno različite varijante istog teksta namenjenih srpskom čitalaštvu i čitaocima sa engleskog i nemačkog govornog područja“. Jesam, svečano priznajem. Baš kao što sam svaki tekst višejezično objavljen na DW-u pisao u „različitim varijantama“ – nešto što je srpskom čitalaštvu banalno (šta je bila Jugoslavija, kad je počeo rat, ko je Tuđman i slično) za englesko i nemačko čitalaštvo je enigma koju treba objasniti. Dodata je brutalna laž kako u „engleskom i nemačkom tekstu nema ni pomena od kritike hrvatske države zbog nepriznavanja zločina“. I to sa sve linkovima do tekstova DW gde svako ko barem natuca engleski ili nemački može da vidi da je pola teksta posvećeno kritici Hrvatske glede Oluje. Videće da kolektivni Radulović u vidu DJB laže.

Ultimativna linija odbrane – pretnja

Gospodin Radulović ne deli svoj privatni broj telefona novinarima iz razumljivih razloga. Dogovor se odvija preko njegovih saradnica. Komunikacija SMS-porukama – dakle lako dokaziva – počinje u utorak (2. avgust) u 18:09 kada tražimo hitni razgovor sa Radulovićem „najbolje sutra prepodne“. Redakcijski dogovor je da ne otkrivamo da smo u posedu dokumenta koji je javna stvar, pa ga može dograbiti svaki medij. Uz to, ne želimo da damo Raduloviću vremena da smišlja nesuvisle izgovore koji su pobrojani gore. Na prvi upit, ali i opetovane upite u sredu i četvrtak, saradnica šalje odgovore „javiću vam“. Redakcija odlučuje da tekst treba objaviti najkasnije poslednjeg radnog dana prošle sedmice, u petak (5. avgust) prepodne. I tog dana u 8:14 šaljem novi SMS u kojem pišem da imamo dokaze o poreskom dugu i ostavljam još dva sata mogućnosti da se Radulović ipak javi i odgovori na naša pitanja. Ništa. Tekst je objavljen oko 10 sati.

Suprotno tvrdnjama samog Radulovića i saopštenjima njegovog pokreta, on je danima imao priliku da iznese svoje viđenje za DW. Ponuda za opširni intervju koji bi bio prenet 1/1 i sada stoji. Posle početnog pristanka da naknadno govori za DW, Radulović se predomislio i izneo ucenu: tek ako DW objavi reagovanja njegovog pokreta, on će možda dati intervju.

Reagovanja koja su stigla na adresu redakcije nisu niti će biti objavljena jer se ne odnose na glavnu tezu teksta niti na bilo koji način osporavaju postojanje poreskog duga. Nezavisni mediji nisu protočni bojler za partijske pamflete prepune fantazija i konstrukcija. Već i srpski Zakon o javnom informisanju kaže da se odgovor ne mora objaviti ako se ne odnosi „na tvrdnju o činjenicama“, ako je „besmislen“, ako je istinitost objavljene informacije „očigledna“ i tako dalje. Takođe, „odgovorni urednik nije dužan da objavi odgovor“ ako je „odgovor podnelo lice na koje se informacija ne odnosi“. Tekst je govorio o dugu pojedinca Radulovića koji datira iz 2000. i 2002, kada pokreta DJB nije ni bilo ni u snovima – pokret DJB ne može tražiti objavljivanje odgovora.

Sasvim bi druga stvar bila da DJB ponudi nekakav pravi protivdokaz, priznanicu možda? Njih nije rđavo čuvati ni kada su manji iznosi u pitanju.

Na kraju se Dojče veleu preti tužbom, Saša Radulović na Tviteru svojim pratiocima obećava da će biti „berićetno“. Nema sumnje, proces zbog teksta bio bi sudska svađa gospodina Radulovića sa parčetom papira, pečatiranim i potpisanim u njegovom nekadašnjem komšiluku. Jer, kada se probije kroz galimatijas vrdanja, teorija zavere i pretnji, ostaju Radulović i taj papir. Pa neka oni vide šta će.