Sve skuplji „lou kost“ letovi

Na nebu iznad Nemačke sve više dominiraju „jeftini“: gotovo trećina letova su linije tzv. „lou kost“ avio-prevoznika. Svake sedmice s nemačkih aerodroma poleće 4.850 njihovih aviona, 1.200 više nego prošle godine. To znači da je za 35 odsto porastao broj putničkih mesta u njihovim avionima, a gotovo za četvrtinu je više odredišta na koja njima može da se odleti. Istovremeno, dupliran je broj takvih prekookeanskih letova – s 92 linije u zimu prošle godine, na 182 linije ove zime.

Međutim, istraživanje koje je sproveo Nemački centar za avio-saobraćaj i svemirske letove (DLR) međutim pokazuje da putnici imaju sve manje koristi od takvog načina leta.

Skuplje, ali „prava“ odredišta

Na prvom mestu trebalo bi da bude cena, ali karte za apsolutno sve takve prevoznike u međuvremenu su poskupele. Najjeftiniji je mađarski Viz, ali i on je u proseku poskupeo sa 44 na 53 evra po letu, uključujući i takse. Uverljivo i daleko najskuplji je nemački Jurovings, čije su karte poskupele u proseku sa 105 na 117 evra po letu. Drugi je Rajaner sa prosečnom cenom karte koja je sa 54 prošle, porasla na 79 evra ove godine.

U analizi DLR, poskupljenje se tumači i „objektivnim faktorima“: nakon perioda jeftine nafte, cena kerozina je porasla. Skok cena je, međutim, pre svega posledica promene poslovne strategije. Rajaner je recimo bio poznat po tome da leti s lokalnih aerodroma, često smeštenih u dubokim zabitima – dobar primer je aerodrom Frankfurt Han, koji je od glavnog aerodroma u Frankfurtu udaljen čak 125 kilometara. Sada, međutim, „jeftini“ sve više poleću sa glavnih aerodroma u Nemačkoj – sa „pravog“ Frankfurta, Minhena ili aerodroma Keln/Bon. Poslovna logika je jasna: tamo su putnici i tamo žele i da odu. A iako su takse veće, avioni se lakše popunjavaju.

Ili u mom avionu, ili pešice!

Još jedan problem je monopol: od ukupno 6.520 linija „lou kost“ kompanija, za čak 5.683 praktično nema alternative, odnosno na toj liniji ne leti niko drugi. Takav položaj prevoznicima omogućava da diktiraju i cenu, ali i (skromni) kvalitet usluga. Inače, na samo 751 liniji postoji još jedan prevoznik koji leti na istu destinaciju, a na samo 86 linija može da se bira između tri ili više prevoznika – to su naravno najpopularnije destinacije, poput Londona, Dablina ili letovališta u Španiji.

Razlog preseljenja na glavne aerodrome jesu i poslovni putnici, sve važniji segment „jeftinih“ prevoznika. Za takve putnike, koji ne plaćaju kartu iz sopstvenog džepa, „lou kost“ kompanije nude čitav spektar „dodatnih usluga“ koje su često papreno skupe – odličan primer je svakako „Happy Snack“ Jurovingsa.

I iako uporno širi mrežu linija, najveći nemački „jeftini“ prevoznik – Jurovings, ćerka-firma Lufthanze, našao se početkom ovog leta na udaru žestokih kritika, upravo zbog katastrofalnog odnosa prema svojim putnicima. Nekada su možda povremeno i kasnili, ali su se od sredine juna ta zakašnjenja produžila na sate, pa čak i na dane. Naime, deset od 77 aviona koje je Jurovings dobio akvizicijom Er Berlina, trebalo je već da počnu da lete, ali njih jednostavno – nema. Iz Lufthanze kažu da je reč o „prolaznim tehničkim problemima u registraciji“ – ma šta to značilo.

Jurovings je svakako dobar primer koliko „jeftini“ avio-prevoznici po svaku cenu žele da beleže rast. Ali za putnike – to ne mora da bude dobra vest.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android