Pomalo je čak i dirljivo slušati turskog predsednika. „On ne zna gde mu je mesto“, rekao je Erdogan za nemačkog ministra spoljnih poslova Zigmara Gabrijela i dodao: „Za koga ti sebe smatraš kad misliš da možeš tek tako da se obraćaš turskom predsedniku? Razgovaraj sa turskim ministrom spoljnih poslova!“
Desetine hiljada Nemaca rođenih šezdesetih i sedamdesetih godina te rečenice bi mogli da dožive sa izvesnom dozom nostalgije. Nastup turskog predsednika mogao bi da ih podseti strogog profesora latinskog i grčkog, koji je, u vreme kad su išli u školu, bio jedan od poslednjih predstavnika autoritarnog stila ponašanja, a koji su u to vreme velikom brzinom nestajali.
Ta vrsta profesora pokušavala je da svoje učenike impresionira nepodnošljivim ponašanjem i da ih potčini. Oni nisu mogli da shvate da zbog svoje zagriženosti propuštaju da sagledaju da svetom vladaju drugi običaji. Iskakali su iz stvarnosti ne mogavši da shvate duh novog vremena. Takva starija gospoda ne primećuju svoje anahrone obrasce ponašanja i ljudi ih sažaljevaju.
Reči turskog predsednika podsećaju upravo na dramu te napaćene generacije.
Veliki manipulator
Redžep Tajip Erdogan, sasvim sigurno ne zaslužuje da ga iko sažaljeva. Naprotiv: autoritarno ponašanje kada se sa „ti“ obraća nemačkoj kancelarki ili ministru spoljnih poslova, nije ništa drugo do pokušaj istorijske manipulacije. Svojim osornim ponašanjem Erdogan želi da se predstavi kao snažan čovek, a time i zaštitnik i otac Turaka. Isto onako kako je to nekada radio Mustafa Kemal Ataturk – „otac turske nacije“ – ali on naravno u sasvim drugom, pristojnom maniru.
Simuliranje veze sa Ataturkom pokazuje koliko je duboko Erdogan zalutao u zamku istorije: Ataturk – Erdoganov uzor, ali i imaginarni rival – umro je pre skoro 80 godina. Erdogan, pozivajući se na osmanlijsko nasleđe, pokušava da odvoji ne samo osmanlijsko, već istovremeno i islamsko nasleđe od – pre svega sekularno orijentisanog Ataturka. Ali tvrdoglavo pribegavanje ideologiji gubi se u estetski proizvoljnom i politički nevažnom – i potkopava sve razlike.
Ta dva državnika ujedinjuje neurotična kultura straha kojom se koriste u najvećoj mogućoj meri. Ona je nastala onih decenija kada je Otomanskom carstva na Zapadu nazivano „bolesnikom sa Bosfora“. Tada su mnogi Turci, s obzirom na ubrzani pad vlasti i moći, razvili teskobni osećaj da su sa svih strana okruženi neprijateljima. Političke greške Osmanlija rezultirale su velikim gubitkom teritorija, šaljući pritom Turcima osećaj da njihovi susedi nemaju dobre namere prema njima. Tada je rođen turski nacionalizam.
Zapleteni u mitovima istorije
Taj osećaj je politička elita Turske iskoristila u svoju korist na ciničan način. Osnivač Republike Turske Ataturk svojevremeno je takođe koristio nacionalizam, kao što to danas radi Erdogan. Njima dvojici zajedničko je i to što svoje stanovnike drže u prošlim vremenima i što ih nisu oslobodili od strahota nacionalnih mitova.
To je simbolično samoizdizanje kako bi se kompenzovao gubitak moći. Taj mehanizam iz prvih godina nastajanja Turske Republike – koji je kao takav u to vreme bio oprostiv – održao se do dan danas, stotinu godina kasnije. On proizvodi otrovni šovinizam koji bi Erdoganu trebalo da pomogne na predsedničkim izborima 2019.
Za ostvarivanje tog cilja, Erdoganu nijedna cena nije previsoka. On ne okleva da deo svojih sunarodnika zadrži u okovima mitova iz prošlosti. Zbog ličnog političkog uspeha, spreman je da spreči da se oni suoče sa stvarnošću. U Nemačkoj Erdoganova retorika možda može da deluje smešno i beznadežno zastarelom, ali u Turskoj ona blokira kulturni i politički razvoj. To je tačka od koje Erdoganovo reakcionarno ponašanje prestaje da bude smešno.