Turska na prekretnici
Parlamentarni izbori u Turskoj označiće početak 25. po redu vladajuće garniture republike stare 92 godine. No, predizborna kampanja je ispod svakog nivoa, pa nema mnogo razloga za slavljeničko raspoloženje; pre bi se moglo reći da ovoj zemlji NATO, posle mnogih verbalnih niskih udaraca, uvreda, kampanja mržnje i krvavih napada, predstoje burna unutrašnjepolitička vremena. Za to je odgovoran šef države Redžep Tajip Erdogan. On je povredio svoju obavezu da tokom predizborne kampanje bude neutralan, i ne samo to: demokratski izbori su pretvoreni u veliku nacionalnu skušptinu na kojoj se glasa o poverenju Erdoganu i njegovom planu da tursku pretvori u republiku predsedničkog tipa i tako cementira svoju političku svemoć.
Izbori kao „oslobodilački rat“
Za Erdogana ovi parlamentarni izbori predstavljaju „oslobodilački rat“. To je izraz kojim je on povezao progon okupacionih sila iz zemlje posle Prvog svetskog rata za vreme Mustafe Kemala Ataturka. Ali, to poređenje je potpuno neprimereno. Jer, ranije se radilo o podeli nasledstva propalog sirotišta Evrope, Osmanskog carstva. Danas Erdogan više nema šanse da da uđe u istoriju na osnovu ekonomskih uspeha koje je njegova vlada imala do pre godinu dana. 52 odsto glasova na direktnim predsedničkim izborima u avgustu prošle godine, dovelo ga je do pogrešnog zaključka da su on i njegova AKP nepobedivi.
Ahmet Davutoglu kao premijer i šef versko-konzervativne AKP može samo da sanja o uspesima kakve je imao njegov prethodnik na tim funkcijama. Posle osvajanja 34 odsto glasova prilikom prve pobede AKP na izborima 2002. i gotovo 50 odsto osvojenih pre četiri godine, sada mu – prema rezultatima svih kredibilnih anketa – sledi opasan pad. Cilj da se, sa 367 od 550 mandata, postigne većina dovoljna za menjanje ustava, sada je nerealan. Pored toga što će prvi put da izgubi apsolutnu većinu, AKP će morati da potraži i koalicione partnere, što Erdogan principijelno odbacuje kao političku katastrofu.
Koalicije – neizbežne
Levonaionalističko-kemalistička CHP sa socialdemokratskim aspiracijama, kao i desnonacionalistička MHP, takođe su odbacivali ideju o koaliciji sa AKP. No, pitanje je da li će odoleti iskušenju da ja ipak formiraju – ako im se za to ukaže prilika. To važi i za kurdsku HDP, koja svoje ciljeve poput stvaranja demokratskog okruženja za razvoj Kurda, alevita i drugih etničkih i verskih manjina, ne može ostvariti dok je u opoziciji. Da bi postigla cilj, HDP mora da pređen cenzus od deset odsto. Ako je verovati anketama, nije pitanje da li će ona to ostvariti, već za koliko procenata će uspeti da premaši taj cenzus. Mnogi protivnici Erdogana, pa i oni turski, mogli bi da glasaju za HDP da bi tako naškodili Erdoganu.
Znajući kakav je značaj prisustva HDP u parlamentu. Erdogan je u svojim nastupima kao „čovek nacije“ umeo i da se ponese, pa je na primer HDP jednom označio kao „stranku Jermena i homoseksualaca“, rekavši i da ona zastupa i zabranjenu militantnu PKK. Ona je pre 30 godina počela rat protiv Turske u kome je poginulo više od 40.000 ljudi. Takvim parolama mržnje Erdogan je prokockao i poslednje rezerve političkog kredita u državi.
Erdoganov panični strah od gubitka moći i uloge predsednika koji ima samo reprezentativnu funkciju, doveo je do situacije u kojoj se Turska našla na raskršću. Parlamentarni izbori odlučuju od tome da li će zemlja da okrene leđa modernom, ili će ostati na koloseku političke i ekonomske razboritosti. Ako odstupi od univerzalnih vrednosti Evrope, ta zemlja bi mogla da postane „bolesnik na Bosforu“ – kako su nekada Osmanlijsko carstvo zvali njegovi protivnici.