Turska postaje „Kina Evrope“
22. jun 2012.
„Turska je postala jedna od pet ili šest najvažnijih zemalja u svetu“, izjavio je nedavno, bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost Stiven Hedli. „Ironija je to da, ako posmatrate ekonomske pokazatelje, onda se upitate da li Turska treba da uđe u Evopsku uniju ili EU treba da se pridruži Turskoj.“
Pre skoro deceniju, Turska je, posmatrana kao nerazvijena i nedemokratska zemlja koja zavisi od pomoći Međunarodnog monetarnog fonda i koja očajnički traži pristupanje Evropskoj Uniji. Ali sada, sa rekordnim privrednim rastom u toku samo jedne decenije, Turska se opisuje kao „Kina Evrope“. Kao većinski muslimanska zemlja sa sekularnim, demokratskim, političkim sistemom i liberalnom ekonomijom, Turska predstavlja uzor za Bliski istok i Afriku.
Proces pristupanja ipak zaustavljen
Kako raste politički uticaj Turske, tako ta zemlja sve više teži ka jačoj ulozi i na svetskoj političkoj sceni. Međutim, domaći politički problemi, kao i regionalne krize, predstavljaju glavne izazove za takve ambicije Ankare.
„Turska je postala jedna od pet ili šest najvažnijih zemalja u svetu“, izjavio je nedavno, bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost Stiven Hedli. „Ironija je to da, ako posmatrate ekonomske pokazatelje, onda se upitate da li Turska treba da uđe u Evopsku uniju ili EU treba da se pridruži Turskoj.“
Pre skoro deceniju, Turska je, posmatrana kao nerazvijena i nedemokratska zemlja koja zavisi od pomoći Međunarodnog monetarnog fonda i koja očajnički traži pristupanje Evropskoj Uniji. Ali sada, sa rekordnim privrednim rastom u toku samo jedne decenije, Turska se opisuje kao „Kina Evrope“. Kao većinski muslimanska zemlja sa sekularnim, demokratskim, političkim sistemom i liberalnom ekonomijom, Turska predstavlja uzor za Bliski istok i Afriku.
Proces pristupanja ipak zaustavljen
U Evropskoj uniji, niko ne spori rast turske ekonomije i njen politički značaj za Uniju. Međutim, proces pristupanja efikasno je zaustavljen zbog višedecenijskog spora oko Kipra i suprotstavljanja nekih vodećih zemalja koje, u turskom slučaju, predlažu tzv. „privilegovano partnerstvo“.
Kako god, skoro šest godina dug politički zastoj sa EU, nije sprečio Tursku da poveća svoj politički uticaj, a turska vlada težila je da bliže razvije političke i ekonomske veze sa regionalnim organizacijama širom sveta. Tu strategiju ministar spoljnih poslova Turske Ahmet Davutoglu nazvao je politikom „360 stepeni“.
U tom smislu, Turska je otvorila desetine novih ambasada i konzulata, posebno u Africi i na Bliskom Istoku, i povećala svoje prisustvo u skoro svim multilateralnim platformama od Organizacije američkih država do Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje. Turska je 2005. dobila status posmatrača u Afričkoj uniji i iste godine otvorila ministarski sastanak Arapske lige. Ta proaktivna strategija njene spoljne politike, pomogla je Turskoj da se 2009/10 izbori za nestalno mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Turski generalni sekretar, profesor Ekmeledin Ihsanoglu, bio je na čelu organizacije Islamske saradnje (OIC) od 2005. godine, sa ambicioznim planom reforme i sa ciljem jačanja međunarodnog položaja OIC-.
Na početku ovog meseca, Šangajska organizacija za saradnju (SCO) odlučila je da prihvati Tursku kao partnera u dijalogu, u cilju jačanje napora da Ankara postane uticajni igrač na globalnoj sceni.
Srednja snaga
Prema rečima profesora međunarodnih odnosa Huseina Bagcija, takvi turski napori nisu alternativa kandidaturi za članstvo u Evropskoj uniji, te da, naprotiv, oni čine Ankaru još atraktivnijim partnerom za EU. Bagaci Tursku opisuje kao „zemlju srednje snage“, koja ne može sama da odredi ili reguliše politička dešavanja, ali ima moć da, zajedno sa drugim zemljama ili uz pomoć međunarodnih institucija, ostvari sistematski uticaj.
„Turski napori da poveća uticaj u globalnoj areni usko su povezani sa njenim ekonomskim razvojem. Njen prosperitet raste, kao i njena politička stabilnost, a samim tim rastu i njene šanse za članstvo u Evropskoj uniji“, ocenjuje profesor Bagci. On za DW ukazuje da se ne slaže sa komentarima da se iza strategije vladajuće, konzervativne partije AKP kriju islamističke težnje:
„Turska je članica skoro svih političkih, ekonomskih i bezbednosnih institucija na Zapadu. Turska deluje zajedno sa zapadnim svetom“, podseća Bagci. „Sa rastom ekonomske moći i jakom vojskom, Turska predstavlja uticajnu regionalnu sila. Ali ona ne može da igra sama. Sa G20 postaje sve uticajnija u svetskoj politici, a Turska takođe preuzima veću odgovornost u restrukturiranju i redizajniranju novog svetskog poretka.“
Do 2023. punopravna članica EU?
Potpredsednik turske vlade Ali Babačan izjavio je početkom ovog meseca da je optimista kada je reč o tome da li će njegova zemlja do 2023. i stogodišnjice osnivanja Turske Republike, postići cilj da postane jedna od najvećih svetskih ekonomija. Turska takođe ima za cilj da do 2023. postane punopravna članica Evropske unije.
Bez obzira na uspeh u ostvarivanju tih ciljeva, Turska je i ovako sposobna da bude uticajan globalni akter. Ograničavaju je, međutim, problemi na unutrašnjem planu. Iako se o Turskoj odavno govori kao o demokratskom modelu za Bliski istok i Afriku, zabrinutost izazivaju problemi unutrašnjepolitičke prirode: borba za vlast između sekularista i konzervativno-religiozne stranke partije AKP, autoritarne i antidemokratske tendecije vlade i nerešeno kurdsko pitanje.
Tursko-kurdski sukob eskalirao je poslednjih meseci, kada je Radnička partija Kurdistana (PKK) ponovo intenzivirala svoje napade. Od 2009. godine niz policijskih akcija protiv PKK dovele su do hapšenja hiljada Kurda, među njima i više vodećih političkih ličnosti.
„Ako sumiramo trenutnu situaciju, možemo reći sledeće: desetine novinara su u zatvoru, raste pritisak na štampu, tako da tzv. ’turski model’ gubi svoj smisao, posebno kod intelektualaca, ali i u mnogim zemljama na Bliskom istoku“ ocenjuje za DW spoljnopolitički analitičar liberalnog dnevnika „Milijet“ Semih Idiz. „Ipak, s druge strane, kada posmatramo uspeh na ekonomskom planu, taj ’turski model’ verovatno će i dalje biti predmet divljenja u očima naroda na Bliskom istoku.“
Preokret u spoljnoj politici
Prema ocenama analitičara, jedna od najvećih vrednosti Turske politike, bar do sada, jeste njena „meka moć“ i pozitivan uticaj na zemlje u regionu kroz „fino naštelovanu diplomatiju“. Ona je, ukazuju sa druge strane kritičari, fatalno oštećena politikom vladajuće AKP.
Godinama je Turska zauzimala neutralnu poziciju u rešavanju regionalnih problema i fokusirala se na posredovanje; vodila je efikasnu diplomatsku politiku u cilju rešavanja nuklearne krize sa Iranom, posredovala između Izraela i Sirije i godinama pokušavala da ohrabri Asadov režim da se upusti u dalje reforme. Ali, posle krvavog napada u Siriji, turska vlada otpočela je sa tvrđom politikom prema Asadu i sada aktivno podržava tamošnju opoziciju.
„U stvari, promene u spoljnoj politici počele su nakon samita u Davosu 2009. godine, kada je turski premijer napustio govornicu posle razmene ljutitih reči sa izraelskim predsednikom Šimonom Peresaom“, podseća Semih Idiz. „Odnosi Turske i Izraela su narušeni i Ankara je na tom planu izgubila. Kada je nedavno u Siriji izbila kriza, Turska je oslabila svoje odnose sa Asadom i počela da podržava opoziciju. Zauzimajući poziciju u tim ozbiljnim regionalnim sukobima, Turska je izgubila svoju nekadašnju posredničku ulogu“.
Agresivna, turska, proaktivna politika u regionu, izazvala je negodovanje i u Iranu, koji je otvoreno kritikovao politiku Ankare po pitanju Sirije. Od prošlog meseca zategnuti su i turski odnosi sa susedom Irakom, zato što je Ankara odbila da izruči begunca, iračkog potpredsednika Tarek el Hašemija.
Prema rečima Samih Idiza, Turska će u svakom slučaju i dalje biti važna u regionu, ali, ocenjuje Smih Idiza, ona se suočava sa ozbiljnim testovima. „Imidž Turske kao ’meke sile’ neće više biti isti. Turska za region neće biti ono što je npr. Norveška – zemlja koja okuplja stranke u sukobu i efikasno doprinosi mirovnim procesima. Uticaj Turske u regionu biće i dalje veliki i možda će čak i da raste, ali na sasvim drugačiji način.“
Autori: Ajhan Šimšek / Boban Kocev
Odg. urednik: Jakov Leon