„Uspon Kine“ je projekat koji nije dovršen

DW: Pre 70 godina, prilikom osnivanja NR Kine, Mao Cedung je obznanio: kineski narod se digao. Sada, 70 godina kasnije, nakon besprimernog uspona Kine do privredne supersile, Si Đinping još uvek propagira „kineski san“, „ponovno jačanje“ i „obnavljanje“ Kine. Zašto?

Feliks Vemhojer: Zato što veliki projekat uspona Kine ni u kom slučaju nije okončan. Sve partijske vođe od Maoa do Sija imale su za cilj da etabliraju Kinu kao ekonomsku silu. Još u Maovo vreme je postojala parola o tome da se sustižu – i prestižu – SAD. I Kina je od toga još uvek dosta daleko – ne samo na vojnom planu. I pored sveg napretka na planu tehnologije, Kina je na tom području još osetljiva. Ne treba zaboraviti ni da je etabliranje nove države na međunarodnom planu trajalo 30 godina, sve dok 1979. nisu uspostavljeni puni diplomatski odnosi sa SAD. A prema mišljenju Partije, proces ponovnog kineskog ujedinjenja još nije okončan, jer je Tajvan de facto samostalan.

Kako se velika priča o ponovnom usponu Kine za vreme Sija Đinpinga promenila a u čemu je ostala ista?

Parola o ponovnom usponu Kine i propaganda prema kojoj je to mirnodopska stvar i dobitna situacija za čitav svet, ona je postojala još za vreme Sijevih prethodnika, Hua Đintaoa i Đijanga Zemina, to je konstanta. Sa Sijem je ona dobila nešto otvoreniji ofanzivniji prizvuk, na primer, kada je reč o ostrvskom sporu sa Japanom, ili u Južnokineskom moru. U to spadaju i vojne baze u inostranstvu, gradnja nosača aviona itd. To je za vreme reformi 80-ih godina bilo drukčije, tada se govorilo: moramo najpre da malo smanjimo vojni aparat i sve prateće izdatke kako bismo najpre omogućili razvoj civilne privrede.

Druga konstanta među svim partijskim vođama, koju ne treba potceniti, jeste da je Kina bila velika civilizacija i svetska sila, i da je posle toga došlo kratko stoleće poniženja i podjarmljivanja nakon Opijumskog rata iz 1840. Zbog toga se govori o ponovnom usponu Kine. Kina bi prema mišljenju partije i vlade trebalo da u svetu dobije mesto koje joj ionako pripada.

-pročitajte još: Ko više investira u Srbiju: Kina ili EU?

Još jedna konstanta je i zamisao da bi, ukoliko uspostavljanje moderne privrede, odbrane i nauke ne bi uspelo, Kina ponovo postala žrtva svojih neprijatelja. Na čemu se bazira to mišljenje?

Jedan primer imamo u Hladnom ratu, kada je Zapadu uspelo da Sovjetski Savez i njegove saveznike sistematski odseče od visoke tehnologije. Oni su pokušali, na primer, da prave računare, ali nikada nisu dospeli do zapadnog nivoa. Tada je Kina kao de facto saveznik SAD protiv Sovjetskog Saveza, krajem 70-ih i 80-ih godina, dobila zapadnu tehnologiju, za razliku od DDR i Sovjetskog Saveza.

Sada je situacija obrnuta; trgovinski rat sa SAD pokazuje da tamo postoji namera da se Kina odseče od važnih tehnoloških komponenti kako bi bio sprečen njen dalji uspon. Politika SAD prema Kini se promenila. Ranije su ton određivale dobronamerne snage koje su bile za slobodnu trgovinu i razmenu i one su bile u interesu SAD. Sada kako među Republikancima tako i među Demokratama imamo snage koje plediraju za Hladni rat ili ekonomski rat protiv Kine. Dakle, jačanje nacionalizma nemamo samo na kineskoj, već i na zapadnoj strani.

Komunistička partija je čvrsto u sedlu, a za nekoliko godina će ona premašiti rekord u broju godina provedenih na vlasti koji trenutno drži KP SSSR. Odakle nesigurnost?

Vladavina KP Kine je veoma stabilna u centru zemlje, ali periferija važi kao Ahilova peta. Strah da bi ujgurski ili tibetanski nacionalizam, u sprezi sa snagama napolju, mogao da destabilizuje Kinu, jednostavno je tu, kako u redovima Partije tako i u narodu. Aktuelno primer je Hongkong. Tamo vlada uspeva da bar delovima stanovništva proda verziju prema kojoj neprijatelji Kine koriste status Hongkonga da bi na obodu carstva stvarali nestabilnost. Sva ta strahovanja su konstanta i spadaju tako reći u DNK kineskog rukovodstva.

-pročitajte još: Kina je osuđena da ostari, a ne da se obogati

Da li protesti u Hongkongu stvaraju ozbiljne teškoće kineskom vođstvu?

Hongkong je postao težak problemza kinesko rukovodstrvo, jer i dalje ima poseban status: jedna zemlja, dva sistema. Naravno da vođstvo u Hongkongu može da se pozove na vanredno stanje i tada bi kineska armija tamo vojno intervenisala. Ali problem je: šta posle? U Hongkongu vladaju strukture koje su sasvim drukčije od onih u ostatku Kine. Tamo se red ne može tek tako uspostaviti brutalnim sprovođenjem „reda i poretka“. Peking se nada da će protesti jenjati – poslednje što hoće je da tamo interveniše.

Ono što Peking hoće da spreči po svaku cenu, to je da iskra preskoči na neku drugu teritoriju ili da se javi solidarnost. Frustracija mladih u Hongkongu ima slične uzroke kao i problemi mladih ljudi u Šangaju ili Pekingu, naime, tržište nekretnina se otelo kontroli, ljudi iz srednjeg sloja imaju osećanje da i pored fakultetske diplome ne mogu da priušte sebi stan, da ne mogu da nađu posao od kojeg se može živeti.

U kojoj meri su protesti u Hongkongu ostavili u senci svečanosti povodom 70. godišnjice osnivanja NR Kine?

Velika tema nije Hongkong već eksplozija cena svinjskog mesa. Zamrznute državne rezerve moraju da se iznesu na tržište kako svinjsko meso za taj svečani dan ne bi bilo tako skupo. To je tema koja u Kini i na društvenim mrežama pokreće ljude. I da se još jednom vratim na kineski san: on za prosečnog Kineza neće biti ostvaren dok mu ne bude garantovano svinjsko meso.

Feliks Vemhojer je profesor modernih studija Kine na Univerzitetu u Kelnu. Njegova poslednja publikacija ima naslov: „Kineski veliki preobražaj: društveni konflikti i uspon u svetskom sistemu“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android