Velika energetska greška Angele Merkel
4. januar 2020.
Leto 2015. važi kao prekretnica u radu Angele Merkel na funkciji kancelarke. Kada je sve više izbeglica sa Bliskog i Srednjeg istoka počelo da dolazi za Zapadnu Evropu preko Balkanske rute, šefica nemačke vlade, koja inače uvek postupa vrlo oprezno i promišljeno, donela je odjednom odluku koja je mnogo toga promenila: pustila je desetine hiljada ljudi u zemlju gotovo bez provere. Drugi odučujući momenat njene vladavine je gotovo pao u zaborav: njeno višestruko menjanje energetske politike.
Nakon njenog drugog izbora za kancelarku 2009 – tako je bilo i obećano – Merkel i njeni Demohrišćani su imali jedan specijalan prioritet: odustajanje od odustajanja od atomske energije. Prvo odustajanje je 2001. počela da uvodi ranija crveno-zelena vlada – uprkos svim otporima energetskih koncerna, ali uz podršku stanovništva. Godina 2009. je bila jedina kada posle izbora za Bundestag Merkel nije bila prinuđena da stupi u veliku koaliciju sa Socijaldemokratama. Umesto toga je mogla da vlada sa malom i privredi naklonjenom strankom FDP. Ali, pobedila je ne zbog energetskopolitičkog zaokreta najavljenog u predizbornoj kampanji, već uprkos njemu. Jer, ankete su i tada pokazivale da je među Nemcima rasprostranjen negativan stav prema atomskoj energiji.
Fukušima i posledice
Samo 18 meseci kasnije, tektonski poremećaji na drugoj strani sveta doveli su do neslućenog potresa i u nemačkoj energetskoj politici. Epicentar je bio pred istočnoom obalom Japana. Zemljotres je 11. marta 2011. izazvao cunami koji je imao katastrofalne posledice: više od 15.000 ljudi je poginulo, mnogi se i danas vode kao nestali. Zid od vode mestimično visok 40 metara zdrobio je i nuklearnu elektranu u Fukušimi, što je raznelo snove o navodno sigurnoj zapadnoj atomskoj tehnici.
Nesreća u dalekom Japanu je posebno u Nemačkoj prouzrokovala strahove. Tako se u medijima spekulisalo da bi radijacija preneta kroz atosferu mogla da ozrači Frankfurt. U Nemačkoj je bilo na redu sedam izbora za pokrajinske parlamente. Za Merkelovu je to bio trenutak da se „povuče ručna kočnica" – tri dana nakon zemljotresa u Japanu, u Nemačkoj je uveden moratorijum od tri meseca na rad nuklearki kako bi one bile ispitane.
Kancelarka je po hitnom postupku sazvala komisiju koja je trebalo da razmatra raspoložive opcije. Potom je 3. juna 2011. odustajanje od nuklearne energije bilo zapečaćeno – i to planom koji je vrlo ličio na onaj koji je već jedom bio donet. Poslednjeg dana prošle godine, prestala je sa radom jedna od najproduktivnijih nemačkih nuklearki – „Filipsburg 2“. Već za nekoliko meseci, počeće njeno rušenje.
Štampa i javnost su tada hvalili i slavili kancelarkinu odluku. A ona je doneta „na osećaj" – kancelarka je završila fiziku i pre toga važila kao hladna proračunata naučnica koja je uvek spremna na kompromise. Tek četiri godine kasnije, tog slavnog leta 2015, ona je ponovo donela odluku rukovodeći se osećanjima.
Doduše, bilo je glasova koji su tvrdili da pred obalama Nemačke ne moće da se očekuje zemljotres jačine devet stepeni po Rihteru, kao i da proizvodnja energije u nuklearkama ne dovodi do emisije štetnog CO2. No, ti argumenti nisu imali veliki odjek.
Hoće li doći do novog zaokreta?
Atomska energija je na lošem glasu i to iz dobrog razloga: jedna havarija može da opustoši velike poteze zemljišta. To bar važi za reaktore prve generacije. Slučaj Fukušime je pokazao i da čak i nuklearke sa modernijom tehnikom ne mogu da odole svim hirovima prirode. Dosad nije nađeno ni zadovoljavajuće rešenje za skladištenje nuklearnog otpada koji zrači još milione godina. No u vreme klimatskih promena neće biti lako da se proizvede dovoljno struje. A baš ta proizvodnja je „zaslužna" za gotovo polovinu emisije štetnih gasova.
S obzirom na vanredno klimatsko stanje i ugroženu energetsku bezbednost, Nemaci bi trebalo da postanu otvoreniji prema atomskoj energiji. Na samitu G20 su zemlje srednje velikih privreda u EU poput Italije, Austrije ili Poljske sledile nemački „antinuklearni" kurs.
Već atomske elektrane druge generacije emituju vrlo malo CO2. Kada se uzme u obzir čitav njihov životni ciklus – od gradnje pa do rušenja – Svetski savet za klimu je pre pet godina izračunao koliko ugljen-dioksida emituju različiti izvori. Rezultat: nuklearne elektrane u proseku emituju koliko i vetroelektrane, naime, 12 grama po kilovat-satu. Sunčani kolektori su gori, sa oko 41 do 48 grama. Mada je i to izuzeto mala vrednost u odnosu na termoelektrane, koje trenutno moraju da nadoknađuju struju nuklearnih elektrana. Termoelektrane tokom svog čitavog životog ciklusa u proseku emituju 820 grama CO2 po kilovat-satu.
Kina je 2018. pustila u pogon prvi reaktor najnovije, takozvane četvrte generacije. Atomska industrija obećava uspehe koji zvuče kao naučna fantastika: i do 300 odsto više proizvedene struje sa istom količinom goriva; atomski otpad koji je radioaktivan samo još nekoliko stotina a ne više nekoliko hiljada godina; poboljšanje sistema za automatsko isključivanje u slučaju opasnosti; manja zavisnost od vodenog hlađenja što smanjuje rizik od stvaranja naprslina i eksplozija vodene pare; mogućnost da se deo nuklearnog otpada ponovo koristi kao gorivo.
Do sada je važilo da reaktori najefikasnije rade kada su pod punim opterećenjem – što se spada u prednosti kada se uzme u obzir kombinacija sa obnovljivim izvorima energije koji su podložni oscilacijama. No, prvi rezultati istraživanja pokazuju da bi nuklearke najnovije generacije mogle da rade fleksibilnije i tako budu bolja dopuna ekološkoj energetskoj mreži budućnosti.
Izračunavanje prednosti i mana atomske energije je kompleksno – no, i pored toga, nuklearna opcija deluje bolje za budućnost od stalnog kopanja uglja i njegovog spaljivanja.