Vruće proleće u Francuskoj?
2. april 2018.
Francuska vlada je još prošle jeseni krenula u reforme radnog prava i već tada su sindikati najavljivali „vruću jesen". Od toga nije ispalo mnogo: štrajkovi su bili skromni, nezadovoljstvo građana zbog tih reformi se držalo u granicama, sindikati su uspeli da proguraju par sitnijih promena jer su se i same radničke organizacije međusobno posvađale.
Četiri meseca je prošlo od toga i sindikati su možda naučili lekciju. Kažu da su sad spremni da francuskoj vladi i predsedniku zagorčaju život: štrajkovće i železnica i odvoz smeća, nestajaće struje, a štrajkovaće i državna avionska kompanija Er Frans.
Železnice su moćne
Najspremniji na štrajk su u francuskim železnicama, SNCF. To državno preduzeće je zaduženo preko glave, u minusu je za 45 milijarde evra i zato vlada planira brojne reforme. Barem novi službenici više neće uživati stare privilegije među kojima je i odlazak u penziju 10 godina pre ostalih, ali mere štednje će pogoditi sve zaposlene. Sindikat od 3. aprila planira štrajk koji bi se trebao da traje sve do kraja aprila: njihovi članovi bi naizmenčno dva dana štrajkovali pa onda tri dana radili. Naravno da će tako doći i do otkazivanja vozova, kako na nacionalnim, regionalnim i na lokalnim linijama.
Odmah posle Uskršnjih praznika se na štrajk spremaju i službenici odvoza otpada u čitavom nizu regiona u Francuskoj. I oni se bune zbog penzione reforme i traže da rade pet godina kraće, kod naročito napornih radnih mesta kao što su ulični čistači i delatnici u selekciji otpada, čak deset godina ranije. Osim toga, traže veće plate.
Bune se i radnici u elektroprivredi. Oni su zabrinuti zbog planirane liberalizacije tržišta i moguće privatizacije tako da su najavili delimično isključenje pojedinih delova mreže, pre svega industrijskih potrošača.
Na štrajk se spremaju i zaposelni u Er Fransu. Oni nemaju drugih zahteva osim povišice plata, ali prilično paprene: traže 6 odsto više.
Groblje za francuske političare?
Za predsednika Makrona i vladu premijera Eduara Filipa bi naročito mogao biti opasan štrajk železničara, mada po ispitivanju javnog mnjenja, većina građana Francuske podržava tu reformu i ukidanje privilegija za tamošnje zaposlene. Ali, šta će biti kad Francuzi budu stajali na peronu i čekali na voz koji neće doći?
Upravo štrajkovi železničara su u prošlosti bili kobni za francuske vlade: u jesen 1995. je tada mladi premijer Alan Žipe krenuo sa ambicioznim planovima reforme državne železnice koja je već i tada imala, preračunato u današnju vrednost, oko 25 milijardi evra gubitaka. Štrajk je sedmicama blokirao javni prevoz i na kraju je pritisak nezadovoljnih građana naterao i vladu da popusti. Za Žipea je to pak bio i politički kraj.